Жељко Хубач, водитељ разговора
Ријеч је о ауторском пројекту истраживачке природе. Видјели смо једну, како данас типично кажу, представу омладинског театра. У овом постковид времену добили смо још једну одличну представу, што је мало атипично у односу на претходне Фестивале фестивала, гдје је било и одређених падова. Показала се потреба за различитим друштвеним ангажманом. Оно што ми импонује да постоје одређена тенденција брисања границе између аматерског и професионалног позоришта. Добар је био сценски израз у којем је сваки тренутак покривен јасним поступком, а глумац оно што саопштава, то ради тако да му вјерујемо. Видјели смо троје талентованих глумаца и једног који има „one man show“, што су улоге које граде глумачко самопоуздање, а које могу представу да сурвају у одређену врсту проблема комуникације са публиком. Овај млади глумац је имао изузетну подршку у својим колегама, у тзв. епизодијама, које су чиниле ову структуру занимљивом у драматуршком смислу. Драмски текст је компактан, има почетак, средину и крај. Ово је једна озбиљна критика друштва која говори да је емпатије све мање, а да живот полако гура појединца према усамљености. Редитељ је врло промишљено користио све елементе и врло је инспиративно дјеловао тај систем знакова. Начин на који се употребљава музика створио је нови лик. Подржавам такву врсту употребе музике. Не могу да кажем да представа шаље оптимистичну поруку, али има насмијани тон и позоришну радост. И када се најтеже ствари изговарају - то се ради с лакоћом која га, у принципу, и фокусира и релативизира. Једна од врлина овог остварења је што су глумци успјели испричати причу.
Милован Здравковић, театролог
Једна врста еклектичког театра, који може бити врло опасан, јер може настати „џумбус“, али ако различитости имају неки циљ и задатак - онда је то успјело. Музика у представи је била музика старијих генерацији - хипи музика, а с друге стане су направили пачворке од једног живота. Ово је био савремени, велики и снажан искорак и глумци су оставили утисак на публику, што је важно. Иако ансамбл у представи приказује неке ружне стране живота, ипак нас тиме освјешћује, у томе су успјешни. Ансамбл из Бањалуке је направио снажан искорак у томе које треба подржати, па и са свим грешкама које имају.
Лука Кецман, театролог
Показан је таленат младог редитеља, који се манифеставао у односу према оном што је добио као, очигледно, прозни материјал која личи на роман тока свијести у књижевности. Видјеле су се све круцијалне мисли које је ансамбл хтио извући и саопштити публици. То што су имали представу за једног глумца, уз помоћ сарадника, је потпуно легитиман чин у контексту онога шта се хтјело рећи. Врло слободно и отворено, младалачки, а оно што ми се посебно допало је што је то урађено веома културно и фино. Оно што краси ово остварење је прије свега „племенита наива“ која се исказују кроз игру Ивана који у себи носи једну честитост, племенитост и радост игре. Ову представу краси четврти лик - музика, која даје темпо, ритам, непретенциозна је и помаже да оно што би требало бити, заправо, крик, је њежно пјевушење „Малог Агатона“. Оно гдје се губи доживљај је када глумци оду у мрак, а публика не зна зашто су у мраку, када искоче из токова и немају јасну драматуршку повезницу, гдје је драматург требао да добро `засуче рукаве`. Млади из Бањалуке су остали досљедни себи као позориште.
Зоран Ђерић, театролог
Ова представа уноси много свјежине. Представа је ишла у добром правцу и успјели су да испричају занимљиву причу о одрастању, која има неку побуну, да заинтересују и младе и старије. Редитељ је врло прецизно искористио сваки детаљ представе и сценографију. Музика заслужује све похвале, и композитор и извођач, који као да је био саговорник глумцима. Музичка интерпретација је одлична, није наметљива, музика је сасвим у дослуху са идејом јунака који одраста и покушава да са гитаром одраста и скрене неку пажњу на себе. Ови млади људи уносе оно што је аматеризму потребно, растерећеност од класичних и строгих глумачких поступака, они играју врло спонтано, чак и када праве глумачке трансформације.
Словодан Вујовић, члан Умјетничког савјета Фестивала фестивала
Представа младих из Бањалуке је врло елоквентна, без обзира што нема чврсту драматургију, али сваки дио има одређену драматургију. Глумци један другога испомажу, то је једна компактна група која размишља једном мишљу која је врло елоквентна, без обзира на одређене врсте недосљедности у класичном позоришном изразу. Љепота ове представе је што у појединим тренуцима и нема тај класични позоришни израз него радост играња. Она је од самог почетка захватила и младе и старе. Чини ми се да су млади Бањалучани родоначелници новог позоришног израза, који је убијен крајем 70-тих година прошлог вијека, студентског позоришног аматеризма и новог студентског театра. Будућност студентског позоришта је борба за истину. Драго ми је што се млади Бањалуачни нису заразили глумачким занатом, него преовлађује искреност, а у њој је прави занат.
Драган Копривица, редитељ
Ансамбл из Бањалуке су златни глумачки ресурс за године Фестивала фестивала које долазе. Показали су неоспорни таленат, уз све мане које млади људи испољавају. Прва критика за редитеља је да није смио дозволити глумцима лошу дикцију и гутање слогова. То је услов свих услова да су глумци на сцени јасни и гласни. Неки редитељски потези су били заиста лијепи, експеримантални, иновативни, ту је било и нешто озбиљно, поред неких дилетантских потеза који су се јасно видјели. При крају представе је било више крајева, што је изневјерило очекивања публике. У овом остварењу се осјетила радост игре, која је својствена младим људима, који су будућност аматеризма и позоришта. Радује богатство различитости на овогодишњем Фестивалу фестивала.
Ратомир Мијановић, члан жирија публике Фестивала фестивала
Био сам присутан на једном округлом столу када су Вељка Мандића, легенду црногорског и бившег југословенског глумишта искритиковали као на бојном пољу. Један од тадашњих посјетилаца је написао: „Можда сам незналица - али сам искрен. Знам да сте зналци, али нисте искрени“. На тој реченици бих завршио.
