Жељко Хубач, водитељ разговора
Извођење овог комада зависи од глумачког шарма, а глумачки шарм мора бити саздан, прије свега, од заната. Ово је универзална балканска прича, која је саставни дио нашег менталитета. Комад је опхрван гомилом драматуршких проблема, а кад се линеарно препричава и када се у то учитава оно што је била очиглена намјера редитеља, може да се спотакне. Ови талентовани млади људи су се ухватили овог комада, јер им је он дао простора да искажу све што је њихова глумачка врлина. Постоји један добар ток гдје глумци апсолутно држе пажњу и вјерујемо им. Првих сат времена изразито вјерујемо глумцима. Оно што се мени јавља као проблем је у посљедњих 40-ак минута комада. Кад крену одређени драматуршки проблеми, онда су глумачке реакције јаке, не кажем да су без покрића, али су такве да су се морали упријети свом снагом да оправдају ту врсту трагичног лома, који су унијели на почетку и вјешто скривали током цијелог процеса. Најзнајчајнија врлина ове представе је глумачка игра. Сигрно је да је комуникација постојала, која је заснована на увјерљивој глумачкој игри и види се да се глумци дуже познају и раде заједно. Овај комад пружа простор да публика види глумце који много могу да ураде у позоришту. Ово дјелује као врста озбиљне глумачке цјелине, у којој се види да глумац ради са глумцима и да је сваки поступак и детаљ добро промишљен. Комад боље функционише у жанру комедије у првом дијелу, али глумци су својим даром успјели да покрију и драматуршке проблеме.
Драган Копривица, редитељ
Баријера између глумаца и публике није постојала, јер глумци добро познају српски језик.
Редитељ је, иако је радио штрихове, мислим, стао на пола пута. Требао је бити „додатно дрзак“ и даље скраћивати текст, како се не би осјећале празнина и проклизавања с времена на вријеме. Тада би представа била „као права лутка“. Глумачки бљескови су били сјајни, глумци су показали огледни час глуме гдје се потиру границе између аматеризма и професионализма. Анасамбл је уигран, па је публика видјела и надигравање на отвореној сцени, што је сјајан детаљ. Глумци су, у дијелу када је то била класична комедија, показали да знају да обраде гег, сачекају реакцију публике и врате ту рекацију, што се не учи тако брзо. У првом дијелу је фантастично одиграна комедија са сјајном глумом, а послије тога је отријежњење. Имали смо, жанровски гледано, двије представе, за некога је то врлина, за мене није, али то се тиче аутора текста.
Лука Кецман, театролог
Овај текст тражи одређене паузе, као што је услиједила пауза када се треба сопштити пријатељу да га жена вара. Тада је изгледало као да је глумац заборавио текст, а у ствари то је био моменат када је почело да се „одмотава клупко“. Требало је да имају два ока, која су са стране, а не унутар сцене, и то је увијек проблем кад глумац и режира и не види неке ствари. Тада би се добио моменат неопходан да би публика препознала тренутак када се читава прича ломи и из неке необавезне коцкарске, хазардерске, прелази у озбиљну животну причу, гдје се лаж, која је у основи сваке коцке, претвара у живот. Тројица глумаца су одлична, јер се нису трудили да публику фасцинирају неким изванредним глумачким потезима, него су, једноставно, били толико природни по принципу - ја у датом тренутку, да им се мора вјеровати у сваком моменту, а то је оно што се тражи на сцени. Зато их је публика гледала без предаха, иако још морају да обрате пажњу на неке детаље, нпр. ако је нека професија карактеристична и слично. Све на сцени када се поставља има неки знак, интересује ме зашто је сто био прекривен заставом Сјеверне Македоније, јер ништа у представи не показује да је она лоцирана било гдје. Глумци су били подједнаки и ријетке су представе гдје је тако уједначена глумачка игра.
Трајче Кацаров, драмски писац
Увијек у позоришту прво видим сценографију, па реквизите и онда знам како ће комад да почне и заврши. Морам похвалити сценографију, јер је била функционална. Застава је као спортски реквизит, јер не постоји навијање на терену, а да се не носи национална застава. Није грешка што је стављена застава Сјеверне Македоније, грешка би била да није стављена. Ова сценографија је била јако функционална, пошто је давала глумцима да покажу оно што знају. Они су направили представу која се односи на глумачке вриједности и покаже шта они знају. Амалгам између комедије и драме ансамбл из Сјеверне Македоније је знао да направи и изнесе, видио сам ту „музику у представи“. Увијек волим аматере, јер код њих не излази љубав, па послије дође глума, него од глуме излази љубав према послу. Ансамбл је био врло вјеродостојан на сцени, што може само у аматеризму, јер једино аматери могу да се у цијелости предају на сцени, што је за мене глумачки подвиг. Ова представа може да се гледа са различитих аспеката, али мислим да су постигли респектабилан резултат.
Милован Здравковић, театролог
Честитке редитељу које је открио нови модел - фудбалски модел у режији. Направио је такав систем да су глумци један другом „набацивали, подбацивали, додавали“, и то је функционисало баш фудбалски, кад уживате у том спорту. Глумци су имали добру дикцију, па је публика све разумјела. Ово је глумачка, пучка представа.
