Разговори послије представе „Путујуће позориште Шопаловић“

Александар Волић, водитељ разговора

Дружина Шопаловић подешава свој репертоар према окупаторској власти. Глумци играју у скраћеној верзији Шилерове „Разбојнике“. Рат је – а они би да се баве глумом! „Није сада прилика за позориште“ – увјеравају тупаве власти глумце, али глумци су глумци, не одустају. Позориште није исто што и живот. Позориште не може бити голи живот, али је „цијели свијет позорница“ (totus  mundus agit histrionem). Kако онда разазнати гдје престаје умјетничка, и гдје почиње сцена живота, историје, политике... Чему позориште у ратним временима?! – то се питају и родољуби, и окупатори, и црвени и црни...  Према пјесницима и глумцима, јавност и власт су се увијек односиле као према људима посебног кова, као према лудацима и фантастима, притом неблагонаклоно, са презиром..! Тако је и позориште задуго, попут путујуће трупе Шопаловић, било нека врста колективног сумњивог лица. То је била прилика да Љубомир Симовић напише одбрану и похвалу позоришту, духу и фантазији, поезији... Зато његови Шопаловићи и представљају овај вјечни спор театра и политике, позоришта и рата, јаве и сна, буквалности и фантазије. Упркос свим напорима позоришне дружине, представа „разбојници“ неће се одржати у окупираном Ужицу, зато што је то поподне убијен окружни начелник и његова љубавница... Град живи у колективном страху од одмазде. Послије увиђаја, лешеве износе из куће, али тај призор подсјећа Филипа, главног јунака глумачке трупе, на сцену Еурипидове „Електре“, у којој се на позорницу износе лешеви  Kлитемнестре и Егиста... И Филип почиње Орестов монолог. За полицајце и крајскоманданта, који никаквог позоришног образовања немају, а то је њима довољан доказ да је Филип убица... Ово прожимање позоришта и живота Симовић је извео мајсторски... Сам  живот се уздиже до трагичне формуле, коју Филипова занесеност театром враћа у свакодневни живот. А, у међувремену, живот и позориште прожели су се на још један начин: млада глумица трупе Софија, која обожава да плива у ријеци, успјева да пробуди крак људске свијести у батинашу Дропцу, сјећајући се реплика из једног комада, при чему он повјерује да су то њене ријечи упућене њему. Позориште је оно мјесто „вијек сажет у два сата, бескрај на десет квадрата!“, на коме је људско биће подстакнуто да мисли и да се суочи са самим собом и истином свијета. Боравак путујућег позоришта Шопаловић у окупираном Ужицу завршен је... Глумци одлазе... Запитани – шта ће даље, хоће ли наставити са позориштем, одговарају: Василије: „настављамо, шта бисмо друго?!“ Софија: „... долази потоп, тону лађе, планине, континенти..! А ми хоћемо да се спасемо од потопа пењући се на столице. Јелисавета: „к'о да је потоп миш... Kроз пусте земље, Испуњене плачем, Kрећемо у ватре Са дрвеним мачем...“

Лука Кецман, театролог

Честитам на представи и храбром одабиру изванредног текста Љубомира Симовића. С једне стране, добро је што су се ослонили на одличан текст, а с друге, то захтијева студиозан и озбиљан рад. Видјели смо да је ансамбл из Петровца на Млави могао да се ухвати овако захтјевног текста. Питање за редитеља Милоша Јагодића - с  обзиром да је нестала од изворног текста она женска страна, два женска лика плус четири грађанке, кроз које је Симовић сублимирао мишљење народа, који су противтежа глумачком свијету и они су тај реални свијет, мислим да је на тај начин издвојена само једна линија приче и ту је противтежња изостала. Привукло је причу само на једну страну, оно питање да ли позориште треба да престане радити када нас опколи несрећа, какву драму могу да одиграју да би имали неку катарзу... Мислио сам да је промијењен женски Мајцен, јер није било мушкарца, али сад видим да је то била намјера редитеља, ово је један легитиман чин и покушај, али тешко да жена може замијенити мушкарца у случају официра који је хладнокрвно зао. Сценографско рјешење у представи је допринијело да се блокира и централни дио и успоставља мизансцен кружнога тога, што представља понављање мизанцена. Сама по себи сценографија, простор и неке сцене игре тек профункционишу на крају, када путујуће позориште „упрти“ све своје и повуче у неке нове просторе. Неопходни простор игре је поприлично заузет и да није такво, сценографско рјешење, драмска радња и сукоби би били далеко интензивнији. Редитељ представе је требао да обрати пажњу да присуство Софије близу Дропца га чини немоћним. У поставци, они су предалеко једно од другог. О овоме бих волио да разговарам са редитељем, Милошем Јагодићем. Глумци добро држе ритам представе од почетка до краја, она ни у једном тренутку не губи на динамици. Врло прецизно су подијелили мјеста гдје ће бити дозирано духовити, нису упали у замку смијеха ради смијеха, чега има доста у тексту. Изборили су се са огромним текстом и показали да су достојни текста Љубомира Симовића.

Зоран Ђерић, театролог

Желим Милици Илић да честитам на награди, као и цијелом ансамблу на труду. Радује ме да је позориште из Петровца на Млави дошло у Требиње и 'осјетило' требињску публику. Вјерујем да ће им послије овога бити и лакше и теже у будућим пројектима, да ће водити рачуна који ће текст бирати и кога редитеља. Ухватили су се за крупан залогај и успјели су да се изборе с њим. Тема је врло занимљива, јер се о позориштима у окупираној Србији мало говорило. Симовић је показао наклоњеност глумцима и показао да је позориште некада, можда, важније од живота. Ово је ансамбл представа, глумци су показали зрелост и искуство у заједничком раду, иако се, понекад,  одвајају неки ликови, неки глумци добијају својих пет минута и имају  монологе и сцене које се памте. Симовић је и овим текстом показао колико је велики пјесник, али и драмски писац.

Зоран Радуловић, глумац из Црвенке

Мислим да је ансамбл успио да постави на сцену један врло озбиљан текст . Играју тачно и дисципллиновани су, што захтијева оваква редитељска поставка Милоша Јагодића. Задивљен сам дикцијом Јована Ивковића у улози Василија Шопаловића. Милица Илић је одиграла, заиста, изванредну улогу. Просто су она и редитељ тачно прочитали како та Гина треба да изгледа, а Милица јој је дала  додатни печат својом успутном комиком, која није отишла у претјеривање. Часлав Чупић је направио за мене интересантног и другачијег Дробца, успио је да донесе његов страх на свој начин  и допада ми се тај дијелект који сам до сада видио само у овој његовој интерпретацији. Мислим да су направили представу достојну Фестивала фестивала и као представници Србије урадили су све што су као ансамбл и позоришна кућа могли да ураде. Не постоји савршена представа, било би ту још простора да се дође до глумачке уједначености комплетног глумачког ансамбла. Све у свему, успио позоришни чин, честитам!

Милован Здравковић, тетролог

Аматери из Петровца на Млави направили су бисер на овом Фестивалу фестивала, представу другачију од осталих остварења. Ова представа је класична и одигралу су је онако како треба. Она је на трагу онога што захтијева класика. Елементи класике су на неки начин и доказани. Позориште, ако је умјетност, мора да има катарзу, да побуђује узвишено осјећање које се усели у публику, која је дошла то да погледа и које се утопи у човјеково биће. Тако се позориште сели и живи даље. Важно је да позориште живи у мањим градовима, јер дан након представе се на пијаци, на улици, прича о том остварењу, о умјетности и тиме се шири љепота. То шири не само глумачки ансамбл, него и публика која је гледала представу. Љепота је овдје доживјела афирмацију. Жена је одлично одиграла мушки лик. Вечерашња представа је била врло тешка, али нас је катарзично пробудила. Хвала им пуно, били су дивни, само напријед!

Драган Копривица, редитељ

Оба остварења из Србије показују да су у самом врху Фестивала фестивала. Овај Фестивал је обиљежио и детаљ да су, од седам представа, у три играли глумци - играјући глумце. Та тематика је обојила овогодишњи Фестивал фестивала. Видјели смо како и те представе могу да анимирају публику и буду гледљиве, као ријетко које. Представа аматера из Петровца на Млави показује да је ансамбл урадио врло озбиљан посао, да је бројна позоришна екипа била врхунски синхронизована, да је подјела улога била одлична, а врхунац је постигнут у другом дијелу остварења. Што се тиче хумора, с обзиром да код Симовића постоји хумор, а ово остварење је представа трагедије, трагедија једног глумца или глумачког позива, па се поставља питање колико комични елементи, који су били фантастични, могу разбити кохеренцију основног тока и жанра представе. Мало ми је засметала Миличина улога, која је имала комичне елементе, који су фантастични, али ми је требало да се вратим у представу, јер је то, помало, искакало из визије овог комада. Питање за размишљање је о чистоти жанра, који треба да остане од почетка до краја. Часлав Чупић је, по мени, одиграо сјајну улогу, за коју сматрам да котира високо за награду за епизодну улогу на овом Фестивалу. Доминирала је феноменална уиграност ансамбла, играли су као једно.