Александар Волић, водитељ разговора
Текст Владе Арсића настао је на основу истинитих догађаја, заснованих на искуству жртава, прије свега, дјевојака које су упале у замку принудне проституције. Јунакиње драме „Вечерња ружа“ мислиле су, као и гледаоци, да се све то догађа само другима. Хелена, Ружица и Светлана су обичне дјевојке какве свакодневно виђамо, оне само сањају о породичном животу као и већина њихових вршњакиња, све до тренутка када се уплећу у мрежу обмана и лажних обећања, сирових страсти и злочина, након чега ће се њихови животи претворити у пакао. На узбудљивим призорима ове филмски структуриране представе Театра 011 несрећне јунакиње исповиједају потресну чежњу за нормалним животом док трпе бруталности. Узорна девојка Ружица, бива на превару „изгубљена у магли“ само зато што није хтјела да се пода локалном моћнику, и што је потражила заштиту. У потрази за њом, брат Зоран успијева да се пробије кроз паукову мрежу.
Аутор драматизације и редитељ „Вечерње руже“ проф. Наташа Радоњић интелигентно и са мјером примјењује искуство Латерне магике, гдје се у театру за нарацију користи бек пројекција филмски снимљених секвенци са глумицама – јунакињама представе. Ове секвенце се емитују на бијелом рикванду на почетку и крају представе „Вечерња ружа“. На почетку, пројектују се кадрови са аеродрома „Никола Тесла“ гдје пратимо „типовану“ девојку, њен одлазак авионом у иностранство. Искуство филма редитељ Наташа Радоњић користи у сценској нарацији, кадрирању призора сурове криминалистичке фикције и мизансценским рјешењима.
Кулминациона сцена насиља над беспомоћним жртвама естетизована је симултаним призором – балетском игром кореографисаног физичког малтретирања, док је сцена „редаљке“ и силовања „нове дјевојке“ постављена као „театар сјенки“ иза бијелог платна, дискретно и стилизовано.
На крају представе, круг се затвара „сновима“ несталих девојака. Пројектују се њихова лица, крупни кадрови насмијаних јунакиња које су постале жртве. Ту су и кадрови са Трга Републике, испред Народног позоришта, као и безбрижна шетња по корзоу, чувеној Штрафти - Кнез Михаиловој улици.
Брано Дурсун, члан Умјетничког савјета Фестивала фестивала
Све што сам до сада видио током вишедеценијског рада у Црвеном крсту, а везано је за обуке и презентације око проблема трафикинга, на сцени Културног центра вечерас је било упечатљивије! Честитам и хвала ансамблу на овој вечери.
Драган Копривица, редитељ
Редитељ Наташа Радоњић је учинила праву ствар и одабрала текст који управо одговара ансамблу. Овај редитељски женски рукопис је за мене изванредан. Она је хируршки прецизно водила сваку сцену до оног момента док смије бити жестока, али не и да пређе у своју негацију. То је било много лијепо, тачно се водило рачуна о мјери, као основу свега, и то је успјела са овим младим људима. Честитке протагонисти вечери Јовани Петровић, иако су сви глумци побједници! Било је сјајно, једно тако жестоко уживљавање и улазак у ликове, да су показали да је ансамбл који је у врху овог Фестивала. Увијек се поставља питање колико књижевно дјело смије и мора бити педагошко, оно то не мора бити. Ова представа је постала мисија коју треба да играју на свим просторима бивше Југославије! Вјерујем да би ово остварење спасило многе младе људе, који су увијек, у периоду живота кад су најрањивији - на ивици слома. Представа има изузетан педагошки моменат. Хируршки и врло мудро су извлачене секвенце из романа и направљено драмско штиво. Врло често су биле дуодрамске форме и триодрама, тек касније улазе остали глумци на сцену. Све сцене које носе опасност од банализовања су вјешто избјегнуте и фино стилизоване, па се видјело да је цијели ансамбл вјеровао редитељу. Она је режију ставила у фини други план и дала прилику глумцима да кажу да су алфа и омега позоришног чина. Зато је режија одлична! Ништа ноћас нисам лоше видио, све је било фино, прави позоришни чин и угођај.
Лука Кецман, театролог
Увијек је изузетно лијепо и драго свима када виде да из једног позоршта дође оволики број младих људи. Озбиљан је посао држати их на окупу, за то треба много снаге и љубави. Одабрали су тему коју је јако тешко остварити, сви смо упознати с тим и сви окрећемо главу од тога, а посебно нас нервира што и они који треба највише да брину о томе окрећу главу. Када имате такву тему на сцени или у филму, то је ужасно тешко за гледање. Ни на једној завршној сцени, које су одлично одигране, није било аплауза, јер се поставља питање чему аплаудирати? Како аплаудирати нечему што је тешко и мучно, како одвојити оно што је глумачка прича и позориште од стварности. Емоције су помијешане и врло је све склиско. Трудим се да одвајам стварну причу од онога што искључиво припада позоришту колико је год могуће. Мислим да редитељ Наташа Радоњић треба да размисли о мјестима гдје има извјесни сценски плеоназам, да се нечега лиши. Или имате стилизацију смрти кроз игру, или имате реалну слику, овдје смо имали дупло. У позадини имате реалну игру, а испред имате стилизацију кроз плес, која је одлична. То је нешто што скреће пажњу, јер гледалац не зна шта да гледа, да ли да гледа диван плесни пар или њих двоје који се воле тамо код софе. Двије ствари у исто вријеме са истом поруком и снагом, просто, једна другој сметају. О томе би било потребно да се размисли у наредној фази играња. Мислим да представу треба да погледају све тинејџерке, које се пријевремено претварају у дјевојке и који маштају о слаткорјечивом свијету злих људи. Заслужили сте огроман аплауз на крају, јер је ово проблем цијелог простора, тиче се свих нас и честитам ансамблу из Београда.
Милован Здравковић, театролог
Представа има више елемената, позоришног, филмског, балетског, све је то лијепо уклопљено, али и та суровост је уклопљена, која некоме смета. Ако се то направи тако да има катарзичан однос на публику, онда је то добро направљено. Основно у позоришту је да се пређе рампа, да вас публика прихвати. Публика је вечерас ћутала на крају, јер је била опчињена. На крају је то показао аплауз. Не знам до сада позоришну представу на ову тему или можда филм. У овом остварењу постоји и документаристички ниво, који говори о стварности. Млади глумци су били тако аутентични.
Зоран Ђерић, театролог
Представа је снажна, изазива емпатију, а истовремено и катарзу. Овакве представе су потребне и драго ми је што су дошли у Требиње. Теме су занемарене и нису довољно присутне међу публиком и младима којима је највише упућена. Представа је одлична, ансамбл такође. Редитељ је одлично драматизовала роман, то је фрагментарна драматургија, слике се смјењују паралелно, исповједни тон је присутан, слике не ометају једна другу, кулминирају и на крају експлодирају. Крв прска можда мало и прејако, али је потребна да би заиста све запљуснула и да би се енергије пренијела у публику. Представа има изузетну енергију и честитам редитељу и ансамблу.
Саво Мучибабић, покрајински секретар Савеза аматера Војводине
Похвалио бих ансамбл из Београда, а извандредна требињска публика је својим реакција рекла све о овој представи. Ово остварење је врло снажан приказ друштвеног зла, које се некад догађало у залеђу живота, а данас врло експлицитно испред нас. Ово је мултимедијална представа, гдје смо видјели и игру сјенки и балет и позоришну игру. У представи није било слабог мјеста у ниједном тренутку. Мислим да је двострука игра мало сметала једна другој, а за мене је била мало вишка и натурална експлицитна сцена кроз игру сјенки. Иначе, фантастично остварење, честитам!
Слободан Радовић, редитељ
Видјели смо ансамбл представу, гдје је глумачки ансамбл стилски уједначен и добро извршава задатке редитеља. Ово је фрагментарна представа са више токова драмских радњи, а глумци су увијек успијевали да драмску тензију држе на љествици, једни другима су је пребацивали, па се стално добијало на драмској напетости. Ово је једна мултипредстава, има чак и игру сјенки, а разбијен је и четврти зид, с обзиром да се игра и у гледалишту. То не смета остварењу, него га подиже и помаже сценској радњи. Монолози који су били извучени добро су пласирани и нису сметали драмској радњи која се касније развијала, а давали су извјесну слику личности које се појављују. Представа има цјелину и снагу те држи пажњу гледалаца од почетка до краја. Сигурно да је то снага младог анасмбла, који је показао да младост доноси једну свјежину.
