Вијест да се руши зграда некадашњег текстилног гиганта „Новотекса“ потврдила нам је тренд изградње и пораст цијена станова у новоградњи, али и подсјетила на вријеме кад је ситни лук – арпаџик био основа и пољопривреде требињског краја и привредног развоја требињске општине, и то добар дио деценија претходног вијека. Извозио се чак у Америку, и Африку!

miljkovici.jpg (203 KB)

Лука и Радојка Миљковић

И данас, не мали број старих Требињаца, тај простор ниже кућа Кукурића и капије стадиона ФК „Леотар“ зове „Арпаџик“. И не гријеши, јер се још од периода између два свјетска рата па негдје до шездесетих година XX вијека ту налазила зграда у коју су пољопривредници „предавали“ арпаџик.

„Арпаџик се у Требињу откупљивао на два мјеста. На мјесту 'Новотекса'. То смо звали 'Магазин' и ту је био главни откуп. Друго мјесто за откуп је било у 'Ћеловића магазину', на мјесту данашњег Конзулата Србије“, овим ријечима започиње наш разговор Лука Миљковић, доказани домаћин из Гомиљана.

Лука и његова супруга Радојка, као и Лукини родитељи, бавили су се производњом арпаџика. С радошћу причају о тим, како рекоше, лијепим временима, временима кад се доста радило, али и било задовољно. Ови вриједни људи, руку отврдлих од тешког рада на посној херцеговачкој земљи, с осмјехом на лицу приповједају како се, не тако давно, за Требиње чуло широм свијета по сјеменском луку.

„Барут, сјеме за арпаџик се производи у јесен. И зове се тако, јер је ситно и црне је боје. Ма баш као барут. Барут се добије тако што се посади крупни лук за јело. Ти изабереш добар лук, који видиш да није маћав. Садиш на леје, по једно 15-20 цената један од другог. Тај лук исцампора и држи на себи сјеме. Пазиш и кад видиш да зрене, береш и добијеш барут. Прије него што се посије у мају мјесецу, барут би се прво ставио у канту воде. Онај дио који би остао да плива на површини воде смо бацали, јер то сигурно не би никло. Оно што пане на дно канте, е то смо сијали, али би се наравно прво осушило“, наставља да нам објашњава Лука Миљковић, који већ гази девету деценију, што се по његовом лику и виталности не да наслутити.

Очигледно прецизан у пољопривредним пословима, овај домаћин нам до детаља појашњава комплетан процес добијања арпаџика. Од припреме земље па до оног тренутка кад би га он и супруга Радојка „фићом“, кога су већим дијелом, по сопственом признању, платили од зараде на арпаџику, повезли на „предају у Арпаџик“ или до дубровачке, односно требињске пијаце гдје су имали унапријед закупљене столове.

novoteks-u- ratu.jpg (119 KB)

posljednji-dani-novoteksa.jpg (190 KB)

Новотекс у рату и његови посљедњи дани

„Прије сијања требало је припремити земљу. Није нам то био проблем. За башчу се љети земља орала односно преоравала. Воловима. Није било трактора него је неко им'о волове, а неко коње и ти си треб'о о Илијину дану да преореш ту земљу да би догодине ту башчу радио. Кад завршиш башчу, то би се очистило и посиј'о би се јечам или 'шеница, а већином богами јечам. Тако се радило. Добро и добро се прије сијања та преорана земља уређивала грабљама. Онда насијете сјеме и по томе баците два цантиметра амура, гноја и земље. Амур је просијана земља. Поравни се то фино. Море и грабљама, а море и шиљком. То се радило око првог маја. Кад видиш Јелена неколика дана да нема кише, узмеш ту лопату што се тако звала и помало заљеваш. Богами требало је четири - пет пута залит' да то никне, ако нема кише. Најбоље би било да то никне без заљевања. Иначе, то испрегне ако не заљеваш, а ако је суша. С кола, водених кола, је ишла вода авузима. Ти су авузи били земљани канали, које смо ми копали и они су били дубоки 15-20 цената. Ако пустиш воду авузом директно у њиву, нема ништа од твог посла. Разнесе вода све. Зато смо морали пљускати. Лопатом, што је споменух. Правили смо дрвене лопате и пљускали њима по засијаној земљи“, прича Лука, а онда на кратко, као да се прену и врати у реалност, па и помало строгим гласом упућеним нама, млађим генерацијама рече: „Сад имају све живе прскалице и сву механизација, а нико не ради ништа!“

И прекину причу да би нас натјерао да се почастимо. И у кући Миљковића, као и у многим у које је ушла екипа “Гласа“ части није фалило. Иако је нама овог кишног јутра највећа част била да из „прве руке“ сазнамо све о арпаџику.

„Животно питање наших људи зависило је од лука. Много се тог лука сијало. Богами и до десет кила. Ко није им'о земљу сиј'о је два кила, до три, а ко је им'о радну снагу сиј'о је тога доста, али свак је сиј'о. Око десет кила сјемена заузело би око два дулума башче. Јес' богами. Пола кила отприлике, колико памтим, је ишло на 50 квадрата. Јес', јес'. Није се окопав'о. Само плијевио и пљуск'о. Авуз је ишао између двије софе. Софе са засијаним барутом су биле отприлике два метра ширине, а авуз између њих ширине неких 40 центиметара...“

„Пљускање се знало како иде. Пљускаш том лопатом и онда њоме притиснеш да видиш је ли натопљено. Тако с обје стране авуза. Ако лопата упада, натопљено је добро и идеш даље. Прелазиш на другу софу. Отприлике једном седмично. Ко није им'о воду, није мог'о производити арпаџик, али код нас је већина имала своју воду. Имала је по пет-шест сата воде...”

„Била су кола на Требишњици па су арпаџик производили у Придворцима, Засаду, Мостаћима, Гомиљанима, Дражиндолу, Бјелачу и Тврдошу. И тако предевераш љето и неђе у деветом мјесецу лист лука већ и руди и жути, и нема листа више, а ђе видиш да има листа узмеш даску, стучеш то и лист самре и онда вадиш шиљком арпаџик. Шиљак је био кочић од дрвета којим смо чепрљали и вадили арпаџик. Није био проблем ишчепрљат' ако си редовно плијевио па на вађењу није било траве него чисти лук“, каже Миљковић, а на његове ријечи се надовезује супруга Радојка која наглашава да се сваки педаљ земље обрађивао па се по рубовима софе засијане барутом у исто вријеме садио и крупни лук тако да су у исто вријеме имали и сјеменски лук – арпаџик за предају, али и главице лука за продају на пијаци.

Слажу се Миљковићи да им посао производње лука није тешко падао. Вољели су да раде око тога, као и око осталог у пољопривреди. А осим ајвана, производње сира и меса, највише су се бавили расадом раштана, главатог купуса, парадајза, паприка, патлиџана...

„Кад би произвели арпаџик, предавали смо га у откуп. Коњима смо догонили у товарима. Натовари на коња и оћерај тамо. Они ти га и процијене и откупе. Каже ти колико има изборка, оног крупнијег. Биле су као класе. Ситнији је био најбољи, али треба право рећ' не ваља ни најситнији ни најкрупнији. То се бирало. Били су тамо радници, ако је неки баш био крупан мор'о си га одбацити. Тај се арпаџик извозио у свијет...”

„Знам поуздано да је арпаџик ишао за Њемачку. Ма свуда у свијет. Не би вјеровали. Сви су знали за арпаџик из Требиња. Не могу тачно рећи, али да ти кажем, тај арпаџик је, колико ја памтим, радио неђе до шесете – шесет пете. Радојка је била запослена тамо. Пребирала је арпаџик. Није се арпаџик продав'о на пијаци, јер је свак' то радио. Свак' из наших крајева, а онда, била је једно вријеме и забрана продаје арпаџика на пијаци. Тражили су неке папире да ти је у реду арпаџик. Није нас то ни било брига, јер смо од предаје могли добро живјет...”

„Било је и година кад нису све откупљивали, тад би натоварили у ауто и од Дубровника до Бара продавали. Да се не лажемо, није да је он нешто био добро плаћан него на дулуму лука им'о си приход к'о да си им'о три дулума кукуруза, а борба је била за 'раном. Ма велика борба за 'раном, за 'љебом. Арпаџик се углавном радио док нису кренула предузећа и нагло запошљавање људи са села у предузећима“, истиче глава породице Миљковић и ријеч предаје супрузи Радојки, која се као дјевојка од 17 година запослила у „Арпаџик“.

„Млада сам почела радити и радила сам за три зиме по осам – девет мјесеци. То је заправо био сезонски посао. Пребирали смо лук и паковали. Радили би док се не би све откупило. Онда би пошли кући и сљедеће године би исто радили. Није било напорно. Не би' ти знала рећ' колико је тачно било радника, али су све биле жене. Отприлике 20-30 радница. Све је то било младо и свак' је фино имао посла. Уредно смо били и плаћени“.

Миљковићи одавно не производе арпаџик, али се пољопривреде не одричу. Вјерују у здраву домаћу храну и сматрају да је будућност у селу, у производњи здраве хране и зашто не, опет, у арпаџику.

Треба ли тако лако одбацити нешто што је већ било препознатљиво широм свијета?! Нешто на чему је много више од дувана и грожђа почивала привреда овог краја?! Нешто што је својим квалитетом лако исписивало географско поријекло – Требиње, Херцеговина?! Можда зграде „Арпаџика“, као и зграде „Новотекса“ више нема, али зато код вриједних домаћина сигурно има барута за арпаџик па прионимо на посао.

АРПАЏИК У ТРЕБИЊСКОМ ГОВОРУ

арпаџик, параџик бот. лат. Allium cepe annunus, тур. arpacık ситни црвени лук.

хамур м тур. hamur 1. квасац, уквасано тијесто. 2. хр. свака смјеса, надјев, филунг. Лакиш. 3. зем. врста земље. – Прави се тзв. прпошка од овчијег измета помијешана са земљом званом хамур и сипа по лијехи /арпаџика/. Серд. 2. 4. топле спирине. Исак. Рј.

#деврит, -им несвр.бавити се, радити. – Најбоље смо деврили с арпаџиком. Треб.

#зборак м агр. врста лука. – Мало крупнији /арпаџик/ се звао зборак. Серд. 2.

АРПАЏИК ИЗМЕЂУ ДВА СВЈЕТСКА РАТА

Још 1924. године лист „Тежак“ пише о „Култури арпаџика у Херцеговини“ одакле сазнајемо да се у требињској општини одавнина сади „првокласни дуван, винова лоза за бела и црна вина и ситни црвени (црни) лук — арпаџик“ те да се у Требињу производи девет вагона, а у цијелој Херцеговини 90 вагона. Цијена арпаџика те 1924. године износила је 500 динара по килограму.

Већ сљедеће, 1925. године, исти лист, „Тежак“ у августу мјесецу пише о пољопривредној изложби у Требињу и наглашава да ће посебно бити изложен „требињски ситни лук - арпаџик, који је већ и до сада стекао добар глас на свјетским тржиштима и кога Требињци извозе чак у Америку и Африку“.

Да производња арпаџика не јењава између два свјетска рата сазнајемо и из листа „Правда“. У тексту објављеном у јулу 1936. године читамо да у нашем граду Повртарско – воћарска задруга подиже модеран дом, а та иста задруга да је пољопривредницима донијела „бољу прођу него раније и то, нарочито је доста учињено за ситни лук - арпаџик главни производ земљорадника у Јужној Херцеговини“. И наредне 1937. године се доста писало о Задрузи која је основана само за арпаџик, јер се већина бави производњом овог сјемена, који „постиже одличну цијену и сељак може много да заради на њему“.