Teni.jpg (91 KB)

Када, сломљено очево срце, „заокоровиле радости и оцвале туге“ за сином јединцем, за књигу напише да то „није књига него опијело од ријечи“, та књига, а стихови који из ње теку свакако, престаје да буде тек збирка стихова.

Она почиње да се сврстава у бесмртност.

Тамо и нигдје друго, и никако другачије, теку стихови Новице Телебака који је својом „Спомен собом“ и уопште књижевношћу пошао тим стазама. Непролазну вриједност стихова препознали су у Зворнику гдје су одлучили да Повеља 10. Дринских сусрета за свеукупно књижевно стваралаштво иде управо Новици. Телебак је добио награду „Пелагићев рунолист“ у Бањалуци, гдје ће крајем априла одржати своје поетско вече а његова најновија Збирка поезије Живуљке и Канада је то је ушла у најужи избор за најбољу књигу у Републици Српској, а у организацији Удружења књижевника РС.

„У овом времену, боље рећи невремену, када се руше куће, градови, нестају државе, право је чудо да неко постоји ко зна да на југу Херцеговине ради или шта је радио пјесник Новица Телебак. Чудни су људи који о свему говоре, расправљају, а не читају књиге, као и они који много читају, а не говоре. Све је више људи који површно, па чак и понекад допадљиво говоре, а све мање оних који знају да лијепо слушају. Књига је планински поток који тражи себи пут или два извора настала у различитим временима, ако сте жедни исто ћете утолити жеђ. Искрена награда, па још од цијењених људи, је добра намјера, а радост за добитника. Поред свих издвајам награду за књигу поезије 'Пожар ума', у Русији, коју је превео Иља М. Числов. Као што можемо примијетити, 'Пелагићев рунолист' је индиго суштине поимања разумијевања дјела Васе Пелагића. Знати упознати се с дјелом и није тешко, а разумјети, прихватити, саживјети се с његовом самониклошћу, самосвијешћу из које произлази потреба за слободом, љубављу, просвјетитељством и обоженим животом је подвиг. Берђајев каже: 'Човјек црпи своју слободу оданде одакле добија и живот'“, говори нам Телебак.

Иако неће да неку од награда посебно издваја, чини се да му је срцу итекако прирасла она коју је добио од Друштва писаца Русије из Москве за књигу "Свијећа за патријарха Павла", чиме му је омогућен превод и штампање ове књиге и књижевно вече у руској престоници.

Ових дана књига „Пожар ума“ доживјела је четрвто издање на српском и треће на руском и румунском језику.

У књижевности Телебак се појавио далеке 1979. године, књигом пјесама "Туга се боји ријечи". Његову поезију убрзо су поздравили Душан Матић, Стеван Раичковић, Душко Трифуновић, Мома Димић, Добрица Ерић...

Ову најновију, преносе масовно преко друштвених мрежа. „Канада је то“ буди носталгију за родним крајем и стихом „самониклих гласова“ развигори чежња у неким далеким крајевима за родном грудом. Ма гдје била она.

„Поему 'Канада је то' сам написао прије четири године и објавио на разним сајтовима по свијету, а нисам се потписао. Пустио сам је нека се сама 'брани' и боље од свих препорука. Послије много прегледа након годину дана, на књижевној вечери у 'Коларцу' у Београду је говорила Ивана Жигон и тада сам открио да сам ја аутор. Послије су направљени спотови и говорили су је мени драги људи Бади Ђоговић и Биљана Ђурић. Ко би то могао боље од цијењеног професора Делића проникнути не само у поему, већ и у пориве страха и љубави према својој груди. То није стара већ вјечита тема одласка, то је једноставно постао начин живљења, готово сви мисле или би негдје ишли, посебно млади људи. Не потцјењујте младе, млада крв ври, они не могу и не желе да чекају боље, јер гдје год да живе они су у вези са цијелим свијетом ако желе. Лијепо неко рече 'студирајте људе који се буне'. Све друго, друкчије је у поеми 'Канада је то': 'Овдје кривца нема, /сажвакано зубе квари. /Карма се угодно сервира, /а човјек је осуђен на слободу'",говори нам Новица Телебак Тени.

Чини нам се да ће најпоноснији бити, када неко, једног дана, када се, као „љељо над Мостаром“ коначно извију куполе Саборног храма, почне казивати Тенијеву „Мостарску саборну цркву“, пјесму која јасно говори:

„Све је наше у теби

А ти у нама“.

Ко зна, можда и неким Божијим провиђењем или пјесничком слободом, на раме пјеснику Новици дође пјесник Алекса, па се заједнички стиховима „вежу за небо“.

Јер како пјесник лијепо пише...

„Је ли ово сновиђење?
Видим ли ореол живих?
Чујем ли звона радости?

Отварају ли се Царске двери?
Све трепери и Васкрсава.
Што год ли је,
хвала ти БОЖЕ ВЈЕЧНИ.

Saborna crkva u Mostaru.jpg (204 KB)

 

МОСТАРСКА САБОРНА ЦРКВА

Све је наше у теби
а ти у нама.
Кад прође,
то што треба да дође,
ти ћеш стати
а ми заплакати.

Чекало се тако да
туробан и предуг зулум оде,
ОНА да нам свикне
и небо дотакне.

Ти златна воштанице,
Балканска љепотице,
што си око оку очевидац,
обрадоваћемо те рађањем.

Наднешена над Мостаром,
стражарице љубави,
ојачај дамар сваке живуљке
јер живот јеси.

Ни тајне,
ни тог вијека
више нема.

Под стрехом времена
завапили су просвјетљени,
даровани, пробуђени
и непресушну кап окусили.

Два пута си окаменована
вјерним и вриједним рукама
и маловјерним језиком.

И горјела, недогорила
и рушена, недорушена.
Боље је сто пута горјети
већ једном угаснути.

Лудост, густа и наквасала,
не да јој се остарити.

Све је наше у теби,
а ти у нама.
Кад прође,
то што треба да дође,
ти ћеш стати
а ми заплакати.

Дођу дани
када прљава вода стане,
поље поплави
а цвијеће се усправи и замирише.

Опет крпимо слободу
а загрћемо ријечи што лако горе.

Ево те растеш сакрална матице,
вежу те за небо
а твоја дјеца
тапкају и гаркају по свијету
али према ТЕБИ се моле.

Је ли ово сновиђење?
Видим ли ореол живих?
Чујем ли звона радости?

Отварају ли се Царске двери?
Све трепери и Васкрсава.
Што год ли је,
хвала ти БОЖЕ ВЈЕЧНИ.