За Сашу Косовића бисмо могли рећи да је на првом мјесту велики човјек и ентузијаста, који и након деценија у кошарци, било својевремено као играч или данас као тренер, за овај спорт и свој позив живи цијелим бићем. Припада онима који радом на себи остварују циљеве, живећи храбро и онда када све не иде глатко. Јер, то је живот, са осмијехом подвлачи. Срећом, мада ипак мислимо, понајвише личним залагањем, имао је много више узлета, попут најновијег, када је као помоћни тренер кошаркашке репрезентације Србије, раме уз раме са Светиславом Пешићем и 12 изузетних момака пригрлио сребро на Свјетском првенству у кошарци!
Саша Косовић
Рођен је у Сарајеву, а одрастао у Хрупјелама и премда одавно живи на београдској адреси, себе искључиво назива Требињцем. Прве кошаркашке кораке направио је у КК „Босна“, али како истиче његова спортска прича употпуности се завртила у требињском „Леотару“. Завршио је Факултет за спорт и физичко васпитање, а стремећи каријери тренера, и Високу тренерску школу у Београду, остваривши тиме услов да ради као тренер у највећим клубовима. Иза себе има године рада са кошаркашима „Црвене Звезде“, 11 сезона, потом ФМП – а, КК „Леотар“ и „Церак“. Прошле године био је дио стручног штаба кошаркашке репрезентације Србије на Европском првенству и полако се спрема да са истом екипом, идуће године оде на Олимпијске игре у Париз.
Спорт му је увијек био број један и то, рече нам, захваљујући брату, рекреативном спортисти.
„Свуда ме увијек вукао са собом и на тај начин сам заволио спорт, у коме сам и данданас. Моја играчка каријера почела је у КК Леотар са тренером Батом Мичетом када је након рата поново покренута кошаркашка прича у Требињу. Тренирали смо прво као школска екипа, а онда се оформила кадетска селекција, која је била прилично талентована. Представљали смо и школу, али и Леотар. Било је ту и запажених резултата. У једном тренутку нас је преузео и тренер Дејан Бодирога са којим смо играли такмичење на нивоу РС. Одрастајући кроз млађе категорије, већина нас из те генерације је дебитовала за први тим Леотара, када смо крајем деведесетих година прошлог вијека играли Првенство РС. Моја епизода у Леотару се завршила са крајем средње школе. Неки момци су остали да играју, други отишли у војску или уписали факултет, попут мене. У Београду сам већ тада увидио шта је оно што ме у кошарци највише привлачи“.
БАСКЕТ КОЈИ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉА
Евоцирајући успомене на кошаркашке дане у Требињу присјећа се, како каже, најбољег баскета у насељу Ложиона, код Ћира, на сасвим обичном, а опет по свему посебном, бетонском терену и безброј младих који живе за кошарку.
„Одрастање свих нас који смо вољели кошарку било је везано за Ложиону и данас ми је много жао што не видим тај терен тамо, а самим тим ни тај број дјеце као онда када смо се ми скупљали да играмо. Живио сам у Хрупјелама, кошарка се тренирала у школи у Горици, а баскет се играо на Ложиони. Скупљали смо се из свих дијелова града, никоме није било тешко да дође. Послије смо играли на Бодирогиним теренима, некада на полигону, у школи у Полицама код наставника Зеленог, како смо га звали, који нас је нажалост напустио. Дао би нам кључеве да играмо. То су били неки посебни моменти, незаборавни!“
А било је то увјерење да је спорт пут коме треба тежити, а кошаркашко знање преносити другима. Тако је средином студија почео да ради, прво као помоћни, а потом и главни тренер кадетске екипе КК „Церак“, како каже, клуба пуног ентузијазма, интересантних тренутака и резултата на нивоу Града Београда, са појединим играчима који су послије направили одличне каријере, што назива најљепшим тренуцима тренерског позива.
Упоредо је био ангажован и на кошаркашком кампу Дејана Бодироге у Требињу, а онда и као помоћни тренер КК „Леотар“. Бити дијелом тима уз који је стасао и данас назива привилегијом.
„Поновни сусрет са Леотаром највише памтим по дружењу. Отишао сам на факултет и испустио најбоље године са мојим Требињцима, а када сам се вратио, овдје су ме опет сачекали неки који су ме и испратили. Тада сам у Требињу стекао и прво искуство у сениорској кошарци јер сам у Београду радио са дјецом. Овдје сам чак радио и са неким играчима са којима сам и тренирао из моје генерације. Три стварно прелијепе године!“
У то вријеме ушао је и у свијет скаутинга. Опет у Требињу, поносно додаје, што му је послије отворило врата да пређе у КК ФМП у Београду, а затим и у „Црвену звезду“. Имао је част да ради и учи од наших најбољих кошаркашких тренера Светислава Пешића, са којим је почео тренерску каријеру у „Звезди“ и Дејана Радоњића, са којим је највише сарађивао и био дио утакмице када је „Звезда“, након низа година, преузела примат од стране „Партизана“.
Као вјечити навијач црвено - бијелих, Београд и студије пружили су му прилику да кошаркашке мечеве гледа са трибина, не слутећи да ће једном баш ту, не само радити, него и писати историју српске кошарке.
„Нисам смио да помислим да ћу једног дана радити у Црвеној звезди, а још мање да ћу сарађивати са једним од најбољих свјетских тренера. С друге стране, организација, величина клуба, ниво такмичења на којем је Звезда била, представљало је за мене велики искорак у односу на све што сам до тада радио. Препоносан сам што сам толико дуго био дио те приче и непосредно учествовао у ставарању једног јаког тима, који данас презентује и Србију и овај дио Европе и региона на озбиљном нивоу!“
ПРИЛИКА ЖИВОТА
„Много сам желио да се бавим тренерским позивом, то је било моје усмјерење, моја амбиција, али увијек ми је сан била репрезентација. За Звезду треба пуно ствари да се поклопи да дођеш ту. Мени су се поклопиле и сада да објасним како, не знам. Стицајем околности, трудом и радом ваљда. Јер, ту и ако дођете случајно, не можете случајно остати толике године. Пресудили су вјероватно знање које сам стекао кроз играчку каријеру, факултет и Тренерску школу, семинари, кошаркашке клинике, рад са многим тренерима па и моје искуства из Требиња. Без свега тога за мене не би било Звезде сигурно. Једно друго вуче и подстиче. Из тих 11 сезона много тога ми је остало баш у лијепом сјећању. Издвојио бих сезону 2014/2015. када смо освојили три трофеја – АБА лигу први пут, КУП Радивоја Кораћа и Првенство Србије. То су биле те чувене полуфиналне серије са Партизаном када смо их побиједили пред њиховим навијачима и избацили из даљег такмичења. Партизан је тада био неприкосновен у региону, али након те сезоне смо читаву причу окренули на црвено - бијелу страну Калемегдана и преузели примат, који траје и данас, са више или мање успјеха. Сада кад се вратим уназад, много великих тренера и великих људи сам упознао, много кошаркаша је прошло кроз моје руке, директно или индиректно. Бити помоћни тренер у Звезди заиста сматрам приликом животa. И сада кад се сјетим свега тога, мени раде лептирићи у стомаку. Тешко је то ријечима описати“.
Своју жељу да ради као тренер је остварио. Такође, и велики сан да једног дана буде дио репрезентације. Позив да се придружи стручном штабу за Европско првенство услиједио је, ни мање ни више од самог Светислава Пешића. Сарадња се наставила па је Саша остао дио тима и кроз квалификације за Свјетско првенство овог љета и био судионик самог првенства у септембру ове године.
„Сада чекамо Олимпијске игре, највећу планетарну спортску смотру, што је, вјерујем, сан сваког спортисте. За све који јесу и који нису овакво нешто досањали сигуран сам да су тежили ка томе јер то је врхунац спортске каријере, да будеш на Олимпијским играма. И не каже се случајно – није важно побиједити, важно је учествовати – е то је најпознатија спортска крилатица. Надам се да ћу бити дио те приче, видјећемо“.
Упркос скромности са којом нам говори, а с обзиром на све досадашње реализоване жеље, усуђујемо се да вјерујемо да ће и ова постати стварност, када ју је већ заслужио. Баш попут и још једне у низу, коју је на властитој листи штрихирао.
„Дочек наших момака и нас из стручног штаба у Београду је нешто невјероватно! Први пут сам ово доживио, пошто сам до сада, сигурно десетак пута био у публици и скоро увијек помислио како би то било да једног дана будем тамо, и ево, догодило се! Тешко је ријечима описати какав је то тренутак. То су посебне емоције, нама још и интензивније због нашег Борише Симанића и Новака Ђоковића који су били то вече на том балкону. Осјетио се тај емотивни набој. Било је предивно. Остварење, заиста, још једног мог великог сна!“
Разлога за славље имају. Поред свега што их је пратило, вратили су се као побједници, доказавши да се најбољи резултати постижу када се направи тим у којем сви дишу као један.
„На Свјетско првенство смо испраћени са мањим очекивањима нације због изостанка појединих играча, што се испоставило као олакшавајућа околност. Није било толико притиска, интересовања медија, а момци су показали да не играју имена и титуле него они који су ту. Успјели су да своје индивидуалне квалитете ставе у службу тима који је 'пуцао' од самопоуздања и жеље да остваре што бољи резултат и тако обрадују нацију. Тиме смо и дошли у ситуацију да играмо за свјетску титулу, што је био огроман успјех за ову генерацију. Надам се да ови момци још нису рекли посљедњу ријеч и да ће они још пар година да носе репрезентацију Србије јер су сви у најбољим годинама“, јасан је помоћни тренер кошаркашке репрезентације Србије.
Имајући вишедеценијско играчко и тренерско искуство вјерујемо свакој његовој ријечи.
„Надамо се да ћемо пораз у финалу Свјетског првенства, али и неуспијех на прошлом Европском првенству, искористити као поуку да морамо још више да радимо и вјерујемо у овај тим. Опште је познато да се у спорту, али и у животу, најбоље учи након пораза. Искуство из Црвене звезде и репрезентације ми управо то говори. Нема тога ко је побиједио да није прије тога изгубио. Нама тренерима је много лакше играчима објаснити и помоћи када лошије играју, него када је све добро. Тада је много теже бити тренер јер морате да размишљате како да задржите концентрацију и радну атмосферу. А каква је атмосфера владала међу играчима, најбоље је описао најмлађи првотимац Никола Јовић, који је, по мом мишљењу, рекао најважнију ствар и свима нама послао поруку рекавши да је срећнији и поноснији што ће након овог Свјетског првенства бити бољи човјек него бољи кошаркаш! Е када то доживите, да вам најмлађи играч и сви остали то мисле, то значи да је направљен један колектив у коме је 'најслабија карика' најјача и тада је све могуће и само је небо граница!“
ИЗАЗОВ ПОЗИВА
„Бити играч и тренер два су различита појма и без дилеме лакше је играти. Тада само размишљаш о тренингу, одрадиш то што се од тебе тражи и ту се сва прича завршава. Када је тренерски посао у питању ту прича почиње по завршетку тренинга. Анализира се сваки играч, цјелокупан тренинг, ради се припрема за сљедећи тренинг, скаутинг наредног противника и слично. Играчима се све сервира тако да је много лакше, а и љепше играти. Ипак, мени је најважније да сам у спорту и да радим оно што волим. Посебна радост је преношење свега што знам дјеци, коју треба усмјеравати на спорт, а какви ће бити њихови резултати, није пресудно. Важно их је пустити да сами изаберу спорт, а ту су тренери да процијене да ли је неко талентован и правилно усмјере дијете. Поручио бих младим спортистима да раде на себи, да никада не одустају и да сањају своје снове!“
За нашег требињског аса границе су изгледа давно престале да постоје. Сваку утакмицу и личну битку, без обзира на исход, дочека уздигнуте главе, вјерујући да увијек може боље, а цијенећи све што је на паркету дато.
Изван кошарке, он је и човјек од позоришта па осим на утакмицама, било као тренер или са трибина, за свој гушт ужива и у репертоарима од Југословенског драмског, Позоришта на Теразијама до Звездара театра, називајући и ту прилику посебном, поред многих које му је Београд дао.
„Београд, велики град, препун могућности. Много је асоцијација, а свакако прва кошарка и Звезда! Слободно вријеме када га имам резервисано је за утакмице и позориште, које много волим и уз које уживам. За Требиње ме вежу породица, пријатељи, кумови. Увијек радо долазим и овдје пуним батерије. Предивна клима, платани, пршут, вино и све што је везано за Требиње представља важан печат мог живота!“
На релацији два њему важна града, Требиња и Београда, укрстио је и учврстио своје путеве, пустивши коријене у једном и изградивши нове темеље у другом. Са захвалношћу на привилегији да може да се бави оним што највише воли, живи онако како осјећа да треба и ван терена, вреднујући фер – плеј и у утакмици сопственог живота!
