Слађа Гајић фотографију истражује више од десет година, а не раздвајајући се од фотоапарата до сада је овјековјечила на хиљаде различитих момената, успијевајући да стигне неухватљиво и произведе мистично. По природи скромна, каже нам да јој је бављење фотографијом само начин да искорачи из свакодневице и предахне од свега што је окружује. 

Слађа Гајић.jpg (191 KB)

Прихватамо њену констатацију да је аматер, али остајемо и при своме да има изванредан дар да изгради чудесан однос са сваким у трену ухваћеним призором. Било да је ријеч о заласку сунца, треперењу лишћа у јесен, пејзажима, градовима, грађевинама, манастирима, црквама, у свакој видимо несвакидашње записе времена. 

„Занимање за фотографију почело је још у студентским данима и заиста то доживљавам само као хоби који ме опушта и, најприје, као велику љубав. Имала сам више позива да фотографишем разне догађаје, међутим мишљења сам да када једном узмем новац за фотографије тада свако наредно фотографисање престаје да буде оно што волим и желим, и ту, по мени, нема љубави. С друге стране, фотографије радо поклањам и надам се да никада нећу бити у ситуацији да морам да их продајем“.

10. Ducicev pogled - Crkvina.jpg (504 KB)

"Дучићев поглед", једна од Слађиних фотографија

Уз осјећај за фотографију, који евидентно посједује, основе овог заната научила је у требињском „Фото кино клубу“, а затим набавила и адекватну опрему, јер једно без другог, каже, не иде. С обзиром да своје фотографије одавно објављује на друштвеним мрежама facebook и instagram, жељела је да то што ради буде квалитетно.

Оно што је у њеном случају нама посебно занимљиво, па макар настајало и из хобија, је Слађина исконска љепота погледа на живот кроз објектив. Таквом изворношћу и искреношћу у прилици смо да непрекидно свједочимо фасцинантним приказима чија чистота дира право у срце и душу.

„Мотиви су баш тренутак, оно нешто што ме задиви и што просто морам да ухватим. За неке ствари постоји свега пар секунди или дјелић секунде и увијек треба бити спреман. Ако процијеним да ће бити добар залазак сунца провозам се до наше Грачанице да тај моменат ухватим или, када ми затреба додатне енергије одем да прошетам и тада постоји само то што гледам кроз објектив. Некада чекам и сатима да бих постигла оно што желим. Мада, фотографија је дефинитивно биљежење тренутка. Памтим један повратак из Црне Горе за Требиње. Падала је јака киша и наједном, кроз облаке видим залазак сунца. Моментално сам се паркирала да то усликам. Сви који су били са мном, најприје збуљени што сам се зауставила, послије нису могли да вјерују због чега сам истрчала по невремену из аута, али било је јаче од мене“, кроз смијех нам препричава само једну од многих фотографских анегдота.

9. Planina Tara.JPG (629 KB)

Мотив са планине Таре

Веселе природе и пуна неке добре енергије којом плијени, док говори о бављењу фотографијом, на шта смо је иначе једва наговорили, са нама дијели и фотографске успомене са многих путовања. Још једне њене велике љубави.

„Прије ковида сам више путовала, што ми је био неисцрпан извор инспирације, посебно када бих се негдје нашла први пут. Прво путовање што се тиче иностранства био је Истанбул и то је град у који бих дефинитивно жељела да се вратим још једном, затим Москва, Беч, Праг, Швајцарска, Њемачка, Алабанија, Будимпешта, Атина, Солун, Егина, Метеори. Та Грчка је нешто што се више пута мора обићи да би се доживјела. Од република бивше Југословије једино је Словенија остала коју нисам видјела. Сад, током пандемије, пошто се није могло путовати вани, видјела сам колико тога предивног ми имамо овдје па су у посљедње двије године фотографије највише из Требиња, околине нашег града и Херцеговине“.

3. Solun - Crkva sv. Dimitrija.jpg (145 KB)

Црква св. Димитрија у Солуну - фотографија са једног од Слађиних путовања

Бавећи се фотографијом, спонтано је почело и интересовање за вјерске објекте и оно што вјером носи наше насљеђе, а из чега градимо везе једни међу другима. Мостови, којима Слађа те везе продубљује и уједињује, дефинисали бисмо најљепшом испреплетеношћу гена и коријена, почевши од њеног црногорског поријекла, рођења у Војводини и више од три деценије живота у Требињу. 

Из свега тога, сасвим природно је проистекла и њена идеја о оснивању, а како би га другачије назвала него Удружења грађана „Мостови“ Требиње, чији је предсједник. Пет година рада Удружење је обиљежило у септембру, а за то вријеме организовано је много културних садржаја са циљем упознавања и очувања вјерског, културног, историјског насљеђа и међурелигијске сарадње, што је нит водиља „Мостова“.

2. Moskva.jpg (365 KB)

1. Meteori.jpg (306 KB)

"Москва" и "Метеори"

„Прва моја идеја била је да се бавимо упознавањем наших светиња, не само у Херцеговини него и шире. Замисао сам 2016. године саопштила тадашњем владики Григорију, допала му се и „Мостови“ су основани по његовом благослову. Први пројекат била нам је изложба фотографија вјерског насљеђа Херцеговине, Чачка и околине, коју сам радила са пријатељицом из Чачка Иваном Васојевић. Обје смо изложиле по 20 фотографија, она Овчарско – Кабларске клисуре, а ја херцеговачких светиња. Прво у Требињу па у Чачку и обје су биле веома посјећене“.

Током пет година рада, Удружење је организовало низ догађаја. Девет поклоничких путовања, Видовдански концерт акапело састава „Српски православни појци“ у амфитеатру херцеговачке Грачанице, а сличан репертоар већ припремају у сусрет наредном Видовдану. Осим тога, прије двије године у Музеју Херцеговине своју књигу „Со земљи“ Острошко тримирје промовисала је Љиљана Хабјановић Ђуровић, док су ове године, упркос пандемији, успјели да приреде још једну књижевну промоцију, трилогију „Брда од пелина“ Јасенке Лаловић, у Народној библиотеци Требиње, а затим и у Невесињу и Билећи.

Слађа Гајић са Љиљаном Хабјановић Ђуровић након требињске промоције књиге Со земљи Острошко тримирје.JPG (150 KB)

Слађа са Љиљаном Хабјановић Ђуровић након требињске промоције књиге "Со земљи"

Ових дана, Слађа Гајић и њено удружење, како нам каже, завршили су пројекат на који је посебно поносна. Наиме, туристичке табле у Мркоњићима са неадекватним натписом, замијенили су новим. 

„Често одем у Мркоњиће и више пута сам била свједок да су табле са натписом „Родна кућа светог Василија“ на уласку из Требиња и из правца Љубиња у Мркоњиће збуњивале туристе, што ми је засметало. Разговарала сам са мати Павлом којој се моја идеја о промјени натписа допала. Добила сам њен и благослов наше Епархије да Удружење промијени табле и сада су постављене нове на којима пише: „Родно мјесто – Манастир Светог Василија Тврдошког и Острошког“. Мислим да је оваква сигнализација много боља, с обзиром на једно такво свето, а уназад пар година и туристичко мјесто. Веома ми је драго да се урадило нешто од чега ће дуже вријеме бити користи“.

3. Table Mrkonjici.JPG (452 KB)

Табла на улазу у Мркоњиће

Својеврстан јубилеј свог удружења прославила је на најбољи начин, а свим што је до сада успјела да приреди у Требињу и шире, чини јој, каже, неизмјерно задовољство. Јер, како нам рече, спојила је у једно многе своје љубави.

„Активности у Удружењу ми узимају доста времена, али ме испуњавају. Тај осјећај када урадиш неке лијепе ствари, допринесеш на неки начин, ничим се не може платити. Као што се фотографијом бавим из љубави, тако је и са удружењем. Његовати оно што имамо, културу сјећања на неке ствари и догађаје, оно је што ме инспирише и у том правцу ће „Мостови“ ићи и наредних година!“

ПУТОВАЊА КАО УПОЗНАВАЊЕ СЕБЕ

„На поклоничка путовања одазива се велики број Требињаца. Трудимо се да поред светиња обиђемо и неке друге, знамените локације. Обишли смо много подручја значајних из наше историје, вјере и културе, око 35 манастира и цркава у осам држава. У Србији Жичу, Студеницу, Љубостињу, Опленац, Лелић, Ћелије, Ђурђеве ступове, Петрову цркву, Сопоћане, Милешеву, Прибојску бању, Тумане, Манасију и Раваницу, у Албанији  саборну цркву у којој нас је дочекао њихов митрополит, што нам је била велика част. Затим у Грчкој предивне Метеоре, Егину у којој су мошти Светог Нектарија. Организовали смо и путовање у Дизелдорф када је било устоличење владике Григорија. Иако сам обишла више од 60 православних светиња посебан утисак на мене оставила је посјета манастирима и црквама СПЦ на Kосмету, гдје сам код манастира упознала Србе који су прошли јако тежак период, али ипак опстали на својим огњиштима. Такође, и сусрет са Далматинском епархијом био је веома емотиван. То је простор гдје живи неколицина православаца и на недјељној литургији у Книну дирнуло нас је када смо видјели свега пет људи у цркви. Сва путовања, рекла бих, највише су прилике у којима можемо много тога да научимо, не једино о нашем насљеђу, него много више и о самима себи. Надам се да ће се ситуација са пандемијом стабилизовати и да ћемо имати прилику за нова путовања“.