Поводом 30 година рада Стрељачког савеза РС, Требињцу Милку Грубачу, члану сениора Омладинског стрељачког клуба „Леотар“, дисциплина ваздушни пиштољ, средином марта у Теслићу уручено је признање за изузетан дугогодишњи допринос у развоју и промоцији стрељачког спорта у РС. Перспективан, а скроман док говори о спортским дометима, иако са префиксом рекоредера БиХ и РС у својој дисциплини, једини је требињски стријелац који је ову награду добио, те му, не крије, признање чини велику част. Посебно, додаје, што је поред њега, као заслужни спортски радник награђен и његов тренер Спасо Шкоро.

Пред метом увијек на висини задатка .jpg (123 KB)

Да се бави стрељаштвом почео је 2009. године, након низа успјешних резултата у каратеу и деценије коју памти по многим медаљама, такмичењима, лијепим успоменама. Ипак, интересовања и снове усмјерио је у супротне спортске воде. И није погријешио. Не само што је спорт саставни дио његовог бића, већ зато што је стрељаштво и више од тога. Прича која, у његовом случају, са собом носи породичну традицију.

„Стрељаштво ме увијек привлачило. Отац ми је ловац, покојни деда је био добар стријелац, имао је прецизност и вјероватно је то код мене насљедно дошло. Та искуства са њима заувијек су ми се урезала у памћење као занимљива и, чини ми се, да сам одувијек желио да се окушам у томе. У стрељаштво сам ушао са 16 година и већ са 17, као јуниор, на првом такмичењу оборио клупски рекорд за 22 круга на пиштољу“, присјећа се Милко те 2009. године и првих одличних резултата, након свега пола године тренирања.

Потенцијал је био евидентан па га је тренер са пушке одмах преусмјерио на пиштољ, препознавши у њему технике стријелца за ову дисциплину. Кренула су такмичења, домаћа, међународна, интернационална, Београд, Загреб, Сплит, Осијек..., обарање рекорда, као и Европско првенство у Италији. Највећи досадашњи резултат му је 570 кругова, од максималних 600 колико се пуца, односно просјек 9,5 по серији. У стрељачкој каријери, као јуниор више пута је обарао властити рекорд, чак и међу сениорима.

Милко са додјеле значајног признања у Теслићу.jpg (103 KB)

Са додјеле значајног признања у Теслићу

„Тих година, 2010. и 2011. формирали смо одличну стрељачку екипу и готово на сваком такмичењу били најбољи у јуниорској конкуренцији. На Међународном интернационалном такмичењу у Загребу први пут сам оборио свој јуниорски рекорд међу сениорима, 554 круга, умјесто дотадашњих 550. Затим сам отишао у Сарајево на Мастер, гдје пуца 10 најбољих такмичара из сваке дисциплине и поново оборио рекорд за један круг, 555, био први на такмичењу и рекордер. Десило се да сам у Сарајеву још једном то остварио, када сам пуцао 556 кругова и тада смо били јуниорски прваци БиХ“, са усхићењем препричава овај требињски стријелац догађаје који су му промијенили живот.

Јер, захваљујући изванредним резултатима и одличној прецизности у гађању, добио је прилику каква се не пропушта у спортској каријери. Европско првенство у стрељаштву у Бреши у Италији 2011. године.

„Искуства су феноменална! Тамо учествују само најбољи стријелци Европе, из једне државе их дође по 30. Огромна је конкуренција. Био сам једини јуниор из БиХ. Догодило се да сам испунио норму. Прошао сва такмичења за квалификације за Првенство. Пресудио је рекорд у Сарајеву, 556 кругова. У Италији сам опалио 546 и заузео 34. мјесто, што је за мене био одличан резултат, ако се зна да су ме на квалификацијама рангирали између 60. и 70. мјеста. Напредовао сам освојивши мјесто много ниже него што су очекивали и био сам баш задовољан!“

Милкова достигнућа препозната су и у његовом граду. На манифестацији Избор спортисте Требиња 2011. године дијелио је друго мјесто са пливачицом Иваном Нинковић, а годину касније заузео је треће мјесто. Проглашен и за најперспективнијег спортисту Српске био је носилац стипендије Министарства спорта и омладине РС.

На Првенству БиХ у стрељаштву међу сениорима, одржаном недавно у Сарајеву, чланови ОСК „Леотар“ екипно су заузели прво мјесто на пиштољу и званични су прваци БиХ. Да би оправдао титулу, тренутно је ангажован на такмичењима Лиге БиХ. У другом колу, које је одржано у Високом био је трећи појединачно, као и екипно ОСК „Леотар“ и свакодневно се спрема за 3. коло које га у мају, очекује у Требињу.

Најбољима пехар и медаље - сениори ОСК Леотар у Сарајеву, Првенство БиХ у стрељаштву 2022. г..jpg (103 KB)

Сениорски прваци БиХ 2022. године, ваздушни пиштољ - Милко Грубач, Срђан Вукановић и Павле Мерћеп.jpg (173 KB)

Сениорски прваци БиХ 2022. године, ваздушни пиштољ - Милко Грубач, Павле Мерћеп и Срђан Вукановић

У требињској стрељани је три пута седмично, а пред такмичења и више. Стрељаштво воли и тренинзи му, каже, дођу као релаксација. Иако му недостаје конкуренције у матичном клубу, која је некада била много већа па је већи био и изазов, истиче, овај спорт још увијек га веома покреће.

„Волио бих да нас има више у клубу, да је више нових чланова, самим тим бисмо имали већу конкуренцију. Прије је било више дружења и зезања, атмосфере у којој смо сви бодрили једни друге, али се међусобно и такмичили и тада се боље могло видјети колико ко може да постигне. Тренутно нас је тројица у сениорској екипи. Дајемо се максимално, добро се слажемо и добро нам иде“.

Па опет, иако много тога недостаје овим младим спортистима, можда и бољих услова за тренирање, одабравши спорт који срцем тренирају, не препуштају се меланхолији. Из дана у дан одлазе у стрељану, заузимају позицију  – мирна рука, оштро око и психичка стабилност – и са ставом доброг стријелца иду храбро напријед. Једноставно, другачије не може.

Редован у стрељани, тренинзи као релаксација.jpg (154 KB)

Редован у стрељани, тренинзи као релаксација

„Неопходни су мир и уравнотеженост да би се неко уопште могао бавити овим спортом. Најважнији је тај психички моменат, гдје су мисли у датом тренутку. Уз то иду физичке припреме, бицикл, истезање и пливање у којем ради сваки мишић, а то је веома битно, потребна је снага да пиштољ држимо сат и по времена једном руком. Наравно, правимо паузе, сами одредимо када су потребне да би се сконцентрисали и наставили“.

Поборник је става да ништа није тешко ако се имају воља и жеља, па и када недостају и минимални услови за тренирање и подршка институција. Зато нисмо изненађени што га и послије скоро деценије и по колико се бави стрељаштвом, у својој двадесет деветој години и даље држи иста страст као и када је почињао.  

„Тада сам имао страх, све ми је било непознато, а сада сам психички јачи, физички издржљивији, пуно сам на себи радио. Слушао сам све чему ме тренер учио, гледао тактике других, од свега покупио помало и добио формулу за себе. Пред такмичења немам неки специјални начин припреме и концентрације, осим да сам сигуран и стамен прије почетка меча. Да имам самопоуздање, заборавим на све и настојим да ми сваки метак буде исти, па ако и опалим лоше, није страшно“, рече нам, али признајући уз смијех, да га зна избацити из такта када погријеши, посебно што један такав круг може много тога промијенити по питању медаље или финала.

У међувремену, између тренинга и посла техничког реализатора прогама у Радио Требињу, Милко времена има и за хоби. Они млађи добро познају овог шармантног ди-џеја, који када није на такмичењима, ради по клубовима у Херцеговини.

Поред стрељаштва страст му је и музика, а бити DJ хоби који га испуњава .jpg (172 KB)

Поред стрељаштва страст му је и музика, а бити DJ хоби који га испуњава 

„Мени је то одлично, релаксира ме, забављам себе и друге, уживам. Упознајем нове људе и мимо спорта имам неки мало другачији живот. Музику сам увијек волио. И посао у Радио Требињу ми је такав да доста времена проводим уз миксету, пуштајући, поред осталог и музику, па сам дошао на идеју да реализујем нешто што ме одавно привлачи. Опрему сам набавио сам, научио да радим и у томе сам већ три године. Занимљиво и опуштајуће“.

На наше питање која му је жеља у стрељаштву, са сјајем у очима одговара Олимпијада, као сам врхунац овог спорта. Желимо му остварење сна. А ако се и не догоди, није важно. Битна је спознаја да у нашем граду имамо младост пуну потенцијала и ентузијазма, спортисте и, првенствено добре људе којима се поносимо ма колико и докле да узлете!

Раме уз раме са олимпијцем

„Памтим такмичење у Осијеку једне године када сам пуцао поред олимпијца Дамира Микеца, српског репрезентативца у стрељаштву, фантастичног стријелца. Погађам центар, он исто, ја 9 он центар, ја осмицу он опет центар... мене срамота, иако знам да ме он уопште не примјећује. Човјек има страшну прецизност, нишан не помјера, као да је залађен. Њему је то као попити кафу. А мени драма, гдје да погодим седмицу док је поред мене олимпијац. Невјероватна спремност, дјелује као робот и то ми је било феноменално доживјети“.  

Такмичење које се не заборавља

„Када сам оборио јуниорски рекорд на Мастеру у Сарајеву, ушао сам у финале са стријелцима, већ искусним сениорима. У финалу пуцамо Махир Спахић и ја, посљедњи на линији. Он води за 0,1. Предзадњи метак је опалио 10,5, ја 10,4 и остао је још један метак. Ко опали боље, први је. Иде његових 50 секунди, пуца прије мене и погађа 10,5. Знам да морам погодити минимум 10,7. Мени драма, притисак, срце хоће да експлодира, а моји навијају. Помирим се унапријед да сам други, знам да је он дошао са намјером да буде најбољи. Подижем пиштољ и у глави ми само да морам опалити. Бог ми дао мирну руку, стежем пиштољ, нишаним, опалим задњи метак и затворим очи да не гледам у монитор. Кад иза себе чујем вриску, погледам, опалио сам 10,7, што је 0,2 више од њега и побиједио сам га за 0,1. До проглашења нисам знао шта ми се десило!“