ana p.jpg (215 KB)

Требињка Ана Петковић, млади је архитекта, која живот, а потом и каријеру, у посљедње двије деценије гради у Москви, једној од најстаријих европских престоница, како културе и историје, тако и архитектуре. У том споју традиције и савремености, аутентичних емоција које евоцирају прошлост, са вишевјековним шармом које ово поднебље пажљиво његује, човјек, а посебно умјетник, може из себе да црпи безбројне могућности.

Са душом која тражи креативни израз, Ана је баш у том миљеу студирала и одабрала да се усавршава на пољу архитектуре. Дипломирала је на државној академији „Московски институт архитектуре“, јединственом факултету који чува традицију школе „ВKХУТЕМАС“, а на којем су студирали познати руски архитекте Константин Мелников и Иван Леонидов, који се, између осталих, сматрају вођама конструктивизма, изванредног постигнућа совјетске архитектуре двадесетих година прошлог вијека.

Факултет јој је омогућио изузетно образовање, а живот у престоници Русије упознавање са јединственим стиловима и формама које инспиришу и као такве, пишу историју. Живјети у овом древном граду, бити окружен толиком разноврсношћу споменика руске архитектуре и барока, ремек дјела руског класицизма и нове умјетности, али и ријеткости које су припадале племству и царевима, засигурно је драгоцјено искуство.

„Московски архитектонски институт ми је пружио класично академско образовање. Велика пажња посвећује се графичком цртању, сликању, историји умјетности и архитектуре. То је основа која, по мом мишљењу недостаје многим факултетима. И наравно, живот у Москви, престоници културе и сама доступност свјетски познатим музејима и галеријама, за мене је непроцјењив у сваком смислу“, започиње своју руску и архитектонску причу ова тридесетогодишњакиња, која каријеру гради полако и темељно.

Запосливши се по завршетку студија у архитектонском бироу „АСП“, већ на почетку професионалног ангажмана добила је и први пројекат. Хотелски комплекс, који данас краси предграђе Москве. Како нам прича, одговорност и обим посла за сваког запосленог су огромни, што је посматрала као предност, добивши од самог почетка прилику да води надзор на терену и самостално дизајнира објекте од фасада до дизајна намјештаја по мјери.

„Пројектовање је, такође, обухватило BIM – моделовање, односно стварање информационог модела пројектованог објекта који садржи све податке о његовим физичким и функционалним карактеристикама, укључујући коришћене материјале, локацију свих инжењерских комуникација и слично. Не могу да кажем да је било лако, али рад у тој фирми постао је невјероватан скок у професионалном развоју“.

Околности које су услиједиле ишле су јој на руку. Није се двоумила када је добила прилику за нови ангажман, ни мање ни више, него у Институту за генерално планирање Москве, гдје и данас ради.

„Била је то прилика коју сам дуго чекала, јер је моја главна специјалност урбанизам. За пет година рада у Институту, у оквиру тима специјалиста из транспорта, екологије, социологије, разрађивали смо генералне планове за нову Москву и градове по Русији, десетине пројеката транспортних чвориста и мастер планове за реновацију историјских московских округа. Наравно, овај посао има своју специфичност пројектовања, гдје не можете да видите оличење ваших идејних рјешења тако очигледно, али ипак је то врло занимљив рад са динамичном структуром града као живог бића, чије потребе покушавамо да задовољимо“.

А Москва, као древни и град који вам изазове невјерицу да сте ту гдје јесте, непревазиђена европска метропола модерне архитектуре, као огледало прошлости и прозор у будућност, сасвим сигурно пружа много у креативном смислу. Умијеће да се препозна сва важност једног од историјски најбогатијих градова свијета, те у позитивном смјеру искористи, може само добар познавалац архитектуре.

Тако је Ана, спојивши све научено, али и оно што је откривала сама, држећи се професионалних постулата, прије осам година освојила прву награду, конкуришући са братом Срђаном Прцовићем, за идејно рјешење виле на обали у Америци “Inspire Indian beach”. Како сматра, учествовање на конкурсима је јединствена прилика да се покаже властити креативни потенцијал. А таква енергија, само кад је неспутана врло лако визију претвара у конкретан и опипљив садржај. 

„У стварном животу ограничени смо жељама и средствима инвеститора, а конкурси дају слободу изражавања која је толико потребна креативцу. Током своје, још увијек не тако дуге професионалне каријере,  учествовала сам на многим конкурсима. Било је и награда, али чак и оне који су остали без њих, сматрам важним прекретницама у професионалном развоју. Данас су конкурси један од главних аспеката и прилика за напредовање на међународном нивоу“.

an.jpg (204 KB)

Уживајући у удобности свог занимања, на путу ка професионалном развоју и тежњи да иновативношћу и властитим печатом осигура себи мјесто, ова Требињка и Московљанка у једном, остварила се и у приватном смислу. Мама је једногодишње Лилиане, а свог супруга Дмитрија, такође архитекту, упознала је још на факултету. Осим емотивне и професионалне повезаности, заједничка им је страст према сликању, али и према Требињу.

„Дмитриј у Москви води студио академског сликања. Бави се припремом ученика за архитектонске и ликовне академије. Оно што је мени посебно значајно је да сваке године у Требиње долазимо са групом младих сликара, који ту напросто уживају. Мене радује што их мој град, како волим да кажем рај на земљи, толико инспирише и што су данима очарани док причају о Требињу, за који су ми везане најљепше успомене из дјетињства. Долазим са задовољством сваке године, а дивна је прилика да се посветим сликању, хобију који ме релаксира. Иако има оних који кажу да је архитекта са хобијем, лош архитекта, јер је ова професија заиста захтјевна и тражи апсолутну посвећеност, у мом случају, чини се да без киста и боја док стварам аквареле не бих могла!“ 

Задовољна оним што је до сада успјела, имајући у виду да је тек на почетку каријере, ова, за своје пројекте више пута награђивана архитекта, нада се да ће јој се остварити и неколико пословних жеља. Прилика да ради са познатим архитектонским фирмама, попут „Herzog&deMeuron“, „MVRDV“ или „Snohetta“, као и остварење великог сна, да једном оснује и своју.

Увјерена да је архитектонско образовање основа за прелазак у скоро сваку другу професију, а да сама дисциплина обједињује апсолутно све сфере људског живота, своје животно опредијељење сматра бескрајно занимљивим за изучавање о прошлости, промјени садашњости и предвиђању процеса у будућности. Из такве перцепције, извјесно је да Анино вријеме тек долази. 

Грађевине које се памте

„Како је у мом случају упознавање са историјском архитектуром почело од италијанског ренесансног архитекте Андреа Паладиа, имала сам прилику да видим његове грађевине у Вићенци, вилу Ротонда, прву ладањску кућу са куполом и базилику Паладиана, палату на тргу „Piazza dei Signori“, које су предивне. У том времену, занимљиво је да су архитекте кроз дјела истицали и своју личност. Модерна архитектура по мом мишљењу не може бити тако импресивна, с обзиром да се заснива на другим принципима. Настаје углавном у историјском контексту и већим дијелом треба да се стопи са њим, поштујући већ задате пропорције и размјере, и тек понегдје да одговори контрастом, као што је у случају војно-историјског музеја Либескинда у Дрездену. Тај дијалог између новог и старог је по мени најбоље одржан  у Антверпену, Барселони и већини градова у Холандији“.

Чаробна Москва

„По доласку у Москву била сам очарана. И сада памтим како сам са дивљењем гледала сваку зграду, улицу, сваки детаљ, изнова остајући запањена колико је у овој метрополи све огромно у погледу територије и даљина. Било ми је у почетку тешко да се навикнем на велики број људи, темпо и ритам живота. Временом сам се прилагодила. За ових 20 година, колико живим у Москви, имала сам прилику да видим како се од града са обиљем стилова, комбинација неспојивог, а понегдје и директном ружноћом, она претворила у атрактивну метрополу. Од 2011. године Москва систематски сређује своје улице, ствара нове јавне просторе, обнавља споменике и значајне градске објекте. Територије дуж ријеке Москве, које су некада биле прометне зоне, сада су предивна шеталишта са високим културним садржајем. Реконструисани су сви паркови и изграђен један од најинтересантнијих мултифункционалних паркова у свијету „Зарјађе“. Поред побољшања квалитета живота Московљана, формирање модерног урбаног окружења ојачало је позицију Москве као центра привлачења за све грађане Русије и свијета. Москва је постала веома сигурна и удобна метропола за живот са израженом индивидуалношћу и грандиозним плановима за будућност“.