bb.jpg (171 KB)

Васпитавана да се рад и обавезе подразумијевају, да су путовања пожељна када за њих зарадиш, а улагање у образовање најбоља инвестиција, Бојани Гњато Шекарић вјерујемо када каже да је у 40. години живота досегла спокој, сталоженост и мир. Данас на позицији замјеника директора за развој у компанији „Comtrade System Integration“ чланици „Comtrade“ групе у Београду, својевремно успјешна кошаркашица „Хемофарма“ из Вршца, она је Требињка која је сваки успјех постигла искључиво личним трудом.

Било да је ријеч о спорту или пословним дометима, у свему око чега се ангажује наступа спортског духа, фер и коректно. Става да је важно остати професионалац у свему што ради, одлуку да након завршене математичке гимназије спортску каријеру замијени студијама на ФОН – у и оде за Београд сматра одличним потезом.  

„Факултет ми је много омогућио, не само на пољу образовања и потом у каријери, него ми је донио и нераскидива пријатељства. Такође, наставила сам да играм кошарку на факултету, гдје је била јако добра екипа. Учествовали смо на неким интернационалним турнирима, путовали, што је мени било забавно и интересантно. Опредијелила сам се за образовање и, као и тада, а посебно сада, сматрам да сам исправно поступила“, започиње Бојана своју причу.

Како се чини, од почетка каријере програмера, уз све њене одличне и неупитне референце, пратила ју је и извјесна срећа. Знала је како да је правилно распореди и у најбољем смислу те ријечи, искористи.

„Кад сам дипломирала почела сам да радим у великој фирми, која нужно не значи велике пројекте, али мени се заломила чиста срећа. Запослила сам се у интеграторској компанији која ради на развоју информационих система за банке. Почела сам као програмер за развој апликација за аутоматизацију пословних процеса, а напустила као вођа тима за развој DWH рјешења. Опробала сам се на различитим позицијама, од људи са стране научила другачији концепт и однос према послу, имала одличну менторку, чије савјете и данас примјењујем када менторишем млађе колеге. Све ми је било велико искуство и помогло ми у даљем раду“.

Након осам година залагања, уз много захтијевног рада на прикупљању података за разне врсте извјештаја, отворила су јој се и нова пословна врата. Постала је вођа DWH – а тима и почела да ради у много већој и амбициознијој компанији. Водећи се тезом да је рад на себи једини исправан, природним је услиједило да мотивисаност и преданост послу буду и награђене.

„Тренутно радим у „Comtrade System Integration“ компанији у оквиру „Comtrade“ групе. Прво сам водила тим за аналитику, у оквиру кога смо радили на развоју DWH – а, Big data, као и рјешења у домену предиктивне аналитике. Рад у „Comtrade“ – у омогућио ми је ширење фокуса и на друге индустрије изван банкарства, као што су телекомуникације, јавни и комерцијални сектор те ширење лепезе технологија на којима радим. У „Comtrade“ – у се бавимо развојем софтверских рјешења у областима аналитике, вјештачке интелигенције, машинског учења, управљања пословним процесима, инфраструктуре и хибридног cloud – a“, објашњава нам Бојана, која је након рада са успјешним тимом за аналитику од 45 људи, однедавно преузела и цијели сектор од 250 запослених и позицију замјеника директора за развој, који поред овог има још осам тимова у Београду, Сарајеву и Љубљани.

jj.jpg (181 KB)

Савладавши бројне степенике на пословном плану, а тежећи изнова неким новим, ова успјешна жена памти и како је све изгледало у почетку. Колико је дала од себе, али како је и прије 15 година зрело размишљала.

„Рад у великој компанији и на великим пројектима је фантастична ствар. У старту можеш да профилишеш себе. Велики пројекти пружају могућност да се опробаш на више позиција у процесу имплементације и видиш гдје ти је мјесто, гдје ћеш дати најбољи резултат. IT сектор као индустрија јако напредује. Ја сам имала срећу што сам у домен DWH – а случајно ушла и ту остала. Аналитика нуди много простора за напредак и то је један циклус који ће да траје наредних десетак година. Себе не сматрам класичним менаџером, већ и техничким лицем, волим нешто и да „чачнем“, а не само да организујем, али тако су се ствари посложиле и нисам била у прилици да одбијем управљање цијелим једним сектором развоја софтверских рјешења у различитим областима у којима смо присутни. Неки од наших клијената су Телеком, Теленор, велики број банака, у јавном сектору радимо пројекте за ЕПС, НИС – у, Пореску управу, велики број министарстава, док смо у комерцијалном имплементирали рјешења у Heineken – у, Sport vision - у, Avon - у, Maxbet – у , MK групи, Delti и слично. Све у свему посао препун нових изазова“.

Сходно њеној истраживачкој и авантуристичкој природи, ради посао, који је испуњава и, најважнијим истиче, који воли. 

„Пронашла сам се и заиста волим свој посао. Увијек сам вољела да радим, тако сам васпитана, научена од куће да тако треба. Радим са уживањем иако има доста стреса, али мене то покреће, тај контуниран процес у коме никад није монотоно. Аналитика напредује па не стагнирам ни ја, долазе нове ствари за које треба времена да се испрате и у таквом амбијенту осјећам се одлично. С друге стране „Comtrade“ својим запосленима омогућава одласке на различите конференције и то не било гдје. Много сам пропутовала, од Сан Франциска, Лас Вегаса, Берлина, Минхена, главних центара у којима се овакви скупови одржавају. Изузев могућности за усавршавање, мени која сам цијелог живота путовала, прво туристички, а онда и пословно, ово су прилике због којих још више цијеним посао којим се бавим“. 

А уз фасцинантне пословне домете, Бојана на посебно мјесто ставља и један приватни, мајчинство. Како нам каже, све чему ју је живот научио преноси на своје малишане, Дамјана и Максима. Као комплетна и остварена личност, рече нам, све јој је у животу дошло у правом тренутку.

„Прије брака и породице остварила сам се на пуно поља. Постигла сам можда и више него што сам замишљала. Много сам путовала, нема гдје све нисам била, много радила, упознала различите људе, стекла велика искуства. Задовољна сам, смирена и сада уживам да се бавим дјецом. Све што ми је у младости било интересантно, више није и нигдје не журим. Постигла сам један фин баланс и препустила се том осјећају задовољства“.

Оно што је у Бојанином случају важно рећи је чињеница да иако има завидну каријеру, живот није подредила искључиво послу. И онда, када је то био константан рад, знала је кад треба да стане, предахне и запути се у нека далека пространства. Била то Европа или неки други континент, било то у универзум свог бића да о свему промисли. Чак и сада, цијени своје мале ритуале за богате слободне тренутке. Понекад су то драгоцјени сати на кафи са драгим јој људима, а кадкад и мало баскета, да се од заборава сачува сјећање на дивне кошаркашке и дане из вршачке гимназије, нераскидиве везе свега што ју је толико оплеменило.

nn.jpg (157 KB)

Дани за незаборав

„У Требињу сам живјела до средње школе, када сам отишла код брата у Вршац да га посјетим и остала тамо, гдје су ме због моје висине видјели као перспективно, младо кошаркашко лице. Све се десило прилично изненада. Почела сам да играм у „Хемофарму“, иако до тада нисам имала никакво кошаркашко искуство. Одрадила сам неколико тренинга и нисам то нарочито озбиљно схватила. Онда су ми тренери рекли да идем на припреме са екипом и искрено сам се изненадила. У то вријеме „Хемофарм“ је цвјетао у сваком погледу, од млађих категорија до првог тима. Били су прваци државе годинама и то је била одлична школа кошарке. Кренула сам од најниже селекције, требало ми је времена да стигнем дјевојчице које су ту већ играле прије мене. Све сам морала да убрзам да бих могла да се прикључим првом тиму са најбољим кошаркашицама Србије у том периоду. Вршац, сам по себи је град за који ме вежу дивне године и успомене, веома срдачни људи. Научили су ме да будем отворенија, топлија. Тај град је на мене оставио велики траг, отворивши ме и за комуникацију, што ми је пуно помогло касније у животу“.

Путовања као вјечита страст

„Факултет памтим по незаборавним дружењима и путовањима. Стекла сам пријатељице са којима се и данас интензивно дружим. Једна другој смо помагале и да се запослимо, све смо рано почеле да радимо и то нам је омогућило да пуно путујемо. Пошто је мој брат играо кошарку у иностранству имала сам прилику да га посјећујем и видим нешто мало шире изван граница бивше Југославије. Била сам скоро у цијелој Европи – Француска, Италија, Португал, Холандија, Њемачка, Аустрија, ни сама више не знам гдје све. Родитељи су подржавали ту моју страст и на том вјетру у леђа сам им бескрајно захвална. На факултету смо радили разне послове све са циљем да скупимо новац и отпутујемо. То су била нискобуџетска, али незаборавна путовања! Кад сам почела да радим, апетити су расли. Од чувених музеја, попут Метрополитена у Њујорку, Лувра и Орсеја у Паризу, да бих временом концепт проширила на упознавање са локалним становништвом, њиховом храном, културом. Све је то дио живота који је много утицао на мене!“