Дана 11. октобра 1921. године у тадашњој згради Трговачке школе, у осам часова, звоно је означило почетак првог часа у Нижој гимназији у Требињу. Иако је школска година почела са закашњењем од мјесец дана, у туђој згради и без наставног кадра, временом Гимназија је постала најзначајнија културна институција не само у Требињу него у цијелој јужној Херцеговини.

Jadranka sa drugovima iz razreda te 1966 godine kada su maturirali.jpg (237 KB)

Јадранка (Буквић) Лојовић са друговима из разреда у години матуре (1966.)

Те давне 1921. године у Нижу гимназију, уписана су два одјељења првог разреда, и то 92 ученика до 15 година старости. Наставничко вијеће сачињавали су: директор Хакија Хаџић који је предавао српски и хрватски језик, Хамдија Елезовић – математика и гимнастика, Мара Војнаревић – природопис и пјевање, Људевит Рајман – географија и калиграфија и вјероучитељи Владо Поповић, Тахир Поздеровић и Маријан Вујновић.

Прохујао је читав један вијек, а генерације ученика, професора и помоћног особља, оставиле су свој траг у вјечности тиме што су дио себе уградили у развој ове школе. Из гимназијских клупа изашла је плејада ђака који данас чине интелектуалну елиту нашег града, а постоје и породице у којима већ четврта генерација слиједи стопе својих предака.

Бранка, Јадранка, Нина и Лана. Мајка, кћерка, унука и праунука. Четири генерације гимназијалки у једној породици, која с генерације на генерацију његује образовање и васпитање као стил живота.

И нису само оне гимназијалци у овој породици, а ријеч је о женској линији породица Сикимић, Буквић, Лојовић и Милинић. Ту су и њихови бројни мушки чланови, а да их све побројимо и родбински повежемо изискује времена и простора. Зато ћемо их назвати породицом гимназијалаца и навести их као само један од свједока важности постојања ове васпитно – образовне установе.

Све је почело школске 1931/32. године када се у Ia разред Ниже гимназије у Требињу уписала петнаестогодишња Бранка (Сикимић) Буквић. Биле су то године кад се водила борба да Нижа гимназија прерасте у Вишу или потпуну, како се тада говорило, вријеме када су у Гимназију углавном уписивани дјечаци и тек понека дјевојчица.

Branka Sikimic Bukvic.jpg (381 KB)

Бранка (Сикимић) Буквић

„Моја мајка Бранка је била гимназијалка. Послије сам гимназију завршила и ја, као и моја кћер Нина, а сад је гимназијалка и моја најстарија унука Лана. Она је кћер мог сина Угљеше“ – започиње наш разговор тихим, умилним гласом Јадранка (Буквић) Лојовић, наставница српског језика и књижевности у пензији, не скривајући понос због те чињенице.

Јадранка Лојовић је одрасла у породици у којој се поштовало знање и улагало у образовање. Дакле, њена мајка била је гимназијалка, а њен отац Милутин Буквић је завршио Учитељску школу у Мостару. И сама је радни вијек провела у просвјети и свјесно ил' несвјесно била узор својој дјеци.

„О гимназијским данима моје мајке Бранке могу вам свједочити из разговора с њом. Радо је причала о одрастању у Требињу између два свјетска рата, о гимназијским данима, у којима је имала врло мало другарица, јер је ово, нажалост, била тврда и помало заостала средина по питању образовања женске дјеце. У то вријеме, била је ријеткост да су се дјеца уопште школовала, а посебно женска дјеца. Завршила је Нижу гимназију и са сјетом причала да се тих година упорно водила борба за отварање Више гимназије, али то се десило тек школске 1936/37. године, двије године након њене матуре. Такође, мајка је причала и да су малобројне дјевојчице након четвртог разреда углавном ишле у стручне школе, ријетко коју су родитељи слали у Гимназију“  - евоцира успомене госпођа Јадранка на гимназијске дане и одрастање у родитељском дому.

„У предратном периоду, критериј оцјењивања био је изузетно висок. За данашње прилике необјашњив. Причала је моја мајка да су на крају Ниже гимназије ђаци полагали матуру из свих предмета, а да им је омиљени професор био Јован Гузина, строг и праведан“.

Завршивши Прву основну школу, Јадранка (Буквић) Лојовић се школске 1962/63. године уписала у Ib разред Гимназије у Требињу. Те године су уписана три одјељења и много већи број дјевојчица него у периоду школовања њене мајке.

Jadranka Bukvic Lojovic prva s desna.jpg (169 KB)

Јадранка (Буквић) Лојовић, прва с десна

„Наша генерација је школовање наставила у новој згради, данашњој згради Гимназије, јер је те, 1962. године наша Гимназија преселила у нови објекат на Царинама. Прије тога је била у згради данашњег Епархијског дома. Пријемни испит нисмо полагали већ смо уписани на основу оцјена из основне школе. Критериј оцјењивања је био изузетно висок. Посебно током прва два разреда. Од три одјељења уписана у први разред, у други разред су уписана два и то са веома малим бројем ученика. То јасно говори о чињеници да Гимназију није било лако завршити...“ – наставља да плови гимназијским успоменама шездесетих година двадесетог вијека Јадранка Лојовић и тврди да су дружења гимназијалаца била веома његована и изражена те да та пријатељства трају до данашњих дана.

По њеним ријечима, гимназијалци су се дружили, учили заједно, али и проводили вријеме на ваннаставним активностима. У просторијама фискултурне сале самоиницијативно су припремали плесове уз касетофон. Основали су и музичку групу у којој су свирали: Јосип - Јоцо Слишко гитару, а Есад Зубчевић саксофон. Јадранка је пјевала. Углавном су наступали за војску и учествовали на приредбама за новогодишње празнике.

„Ићи у гимназију значило је да припадаш елитнијој групи ученика који су жељели да 'иду даље', да се школују, образују, да путују... Моји гимназијски другови су  углавном уписали педагошке науке. Можда и због чињенице да је у то вријеме био дефицит наставника и професора па се релативно лако долазило до посла. Прије факултета требало је положити и писмени и усмени матурски испит што је у правом смислу те ријечи био 'испит зрелости'“ – додаје Јадранка и као да ће ујутро сјести у школске клупе, редом набраја своје професоре које памти у најљепшем свјетлу: Вера Павловић (српски језик), Мирјана Билић (математика), Вук Рогановић (умјетност), Ејуб Беговић (ликовно), Марија Секуловић (њемачки), Милован Росић (српски), Живорад Гаџа (историја), Крсто Галић (историја), Смиља Рајчевић (географија).

Јадранкина кћерка Нина (Лојовић) Милинић је трећа генерација гимназијалаца у овој породици. Можемо рећи да је у школским клупама била у најтеже, ратно вријеме, од 1991. до 1995. године. Без обзира на сирене, рестрикције струје, неодржавање часова, велике ротације професора, одлазак бројних другова, о гимназијским данима прича надахнуто и са осмијехом на лицу.

Nina Lojovic Milinic.JPG (107 KB)

Нина (Лојовић) Милинић

„За мене је упис у Гимназију 'Јован Дучић' био природан слијед догађаја. Била сам одличан ђак, а сви у мојој породици, почев од баке, родитеља до стрица и ујка су завршили гимназију. Тако да се ни ја нисам двоумила. Ми смо били поносни што смо гимназијалци. И тај осјећај се задржао до данашњих дана. Имала сам диван разред. Били смо окренути једни другима. Другови. Баш другови. Дијелили смо и лоше и добро и можда прерано одрасли“ – присјећа се ђачког доба ова њежна бринета, мајка два основца, доктор наука из историје умјетности и један од оснивача Удружења ликовних умјетника „Милорад Ћоровић“, који окупља двадесетак умјетника.

„Часови су били скраћени. Није било никаквог гријања. Буквално смо се смрзавали, али професори су били истрајни у намјери да се градиво савлада. Носила нас је младалачка енергија, духовитост и оптимизам. Тешке тренутке смо претварали у моменте за незаборав. И данас препричавамо бројне анегдоте везане за усмене одговоре и вриједне шаптаче из првих клупа. У култном требињском кафићу L&M уз свијеће ковали смо планове за ведрију будућност“ - прича нам Нина, академски сликар и професор на Високој школи за туризам и хотелијерство.

Без обзира на рат који је тих година буктио, прва генерација обновљене Гимназије, имала је матурско вече у хотелу 'Леотар' и симболичну екскурзију од једног дана у Бијелој. Свечане хаљине су куповали у Никшићу и Подгорици.

Четврт вијека касније Сикимићи, Буквићи и Лојовићи имају свог насљедника у Гимназији „Јован Дучић“. И бака Јадранка и тетка Нина су поносне на Лану, ученицу I1 разреда. Четврта генерација корача утабаним стазама образовања и као и њена бака и тетка, и Лана ће гимназијско образовање искористити као одскочну даску за упис жељеног факултета.

„Нико ме није приморавао да се упишем у Гимназију, али ја сам то жељела. Гимназијалци су се у нашем граду увијек истицали особеним стилом, знањем и образовањем. Знала сам да је градивно обимно, да професори траже знање из свих предмета подједнако, али нисам поклекла. Тешко јесте, мора много да се учи, истражује, пише..., али сам свјесна да је увијек најтежи почетак и то привикавање на нову зграду, нови амбијент, нове људе...“ – допуњује теткине ријечи Лана Лојовић, талентована атлетичарка АК „Требиње“ и поносна власница бројних медаља са републичких и државних првенстава у дисциплини скок у вис и штафета 4 пута 400 метара.

Lana Lojovic.JPG (141 KB)

Лана Лојовић

 Упоредо са основном школом Лана је завршила и Основну музичку школу, одсјек за флауту. Музичку школу у Требињу, прије ње су завршиле и бака Јадранка и тетка Нина. Музика је њена велика љубав, а ту је и сликарство. Омиљена техника јој је акрил на платну. Једна права мала умјетничка душа.

„Када слушам моју баку или тетку како причају о гимназијским данима примјећујем да се много тога промијенило. Мада су и данас професори прилично захтјевни, али није баш тако строга дисциплина као што каже бака да је било у њено вријеме. Мени звучи симпатично кад она прича да није смјела бити на корзу до касно, јер би добила укор у школи. И сада се мора редовно учити. Ако се пропусти лекција тешко ју је надокнадити, а то професори не праштају лако. Ако би неком попустили морали би онда попустити свакоме па би опао квалитет образовања....“ – врло зрело и интелигентно размишља ова још увијек дјевојчица, њежна и мила, бадемастих очију.

„Због епидемиолошких мјера разред је подијељен у двије групе па и кад смо у школи, не срећемо се. Ево, већ је друго полугодиште, а уживо нисам упознала све другаре из разреда. Углавном се дружимо у вајбер групама, размјењујемо информације, лектире, домаће.... али немам тај осјећај за дружење са екипом из разреда као тетка Нина. Сад су и забране окупљања па не славимо ни рођендане. У току је настава на даљину, али се ми надамо да ће до краја школске године цијели разред бити на окупу“ – закључује наш разговор Лана Лојовић, оптимистично и ведро, баш онако како и треба да размишљају петнаестогодишњаци.       

И прође вијек. Цијело једно поглавље историје чији је свједок била Гимназија. Још увијек у старом руху на Царинама, али наше очи су упрте у градњу нове зграде. И док се не оствари тај дуго сањани сан и ми ћемо наставити да причамо о неким бившим најбољим ђацима завидних професионалних каријера и живота од угледа, али и неким новим нараштајима о чијим ћемо успјесима тек свједочити.

У то име и ми из Гласа Требиња честитамо Гимназији „Јован Дучић“ јубилеј за понос, читав један вијек чувара најљепших врлина и вриједности – образовања и васпитања.

 

Живорад Гаџа и Миленко Милинић

„Професор историје и латинског језика – Живорад Жика Гаџа био је наш разредни старјешина, квалитетан човјек и захтјеван професор, строг, пун знања и праведан. Памтимо га по лијепом и често га поменемо, као и тадашњег директора Миленка Милинића. Обојица су гајила један фини људски и одмјерени однос према колегама и ђацима. Хвала им на свему!“ – истакла је Нина Лојовић Милинић.