Gimnazija_0001.jpg (184 KB)

Ученици Бараковић Сенита, Божић Зоран, Бојовић Ратко, Бузук Марица, Вишо Искра, Вуковић Сенка, Глухајић Илија, Голић Богдан, Голуб Миро, Гркавац Мирослав, Дукић Расема, Дупер Добрила, Живковић Олга, Кисин Слободан, Ковач Богдан, Кресо Авдо, Матовић Соња, Мичета Милена, Омерчајић Надија, От Фрида, Перовић Оливера, Петровић Невенка, Прњат Драгица, Ратковић Стево, Росић Момчило, Самарџић Нађа, Тичић Фарук, Ћеримагић Џенита, Хабул Фата, Џубур Малина, Шекарић Сенка, Шеховић Амира и Ћурић Нада уписани су у Id разред Гимназије у Требињу, школске 1966/67. године, као четврто од укупно четири одјељења. Разредни старјешина им је била Љубинка Тунић, професор биологије.

Прохујало је од тог јуна 1966. године тачно пет и по деценија, а градом и даље круже приче да је ова генерација дјечака и дјевојчица, рођених 1951. године, једна од најуспјешнијих, ако не и најуспјешнија које је изњедрила требињска гимназија. Да је тако, говоре деценије за нама, кад су славу требињске гимназије проносили на многобројним такмичењима, од страшне математике до озбиљних филмских фестивала. Скоро сви су уписали и завршили факултет и што је најважније, већина их се вратила у родни град гдје је кроз савјестан рад на врло одговорним функцијама творила Требиње љепшим.

За овај број „Гласа Требиња“ боје генерације 1966 – 1970. бране два сједокоса дјечака – Миро Голуб и Богдан Голић. Ведрог духа, живих очију, ... причају о једном времену. За њих најљепшем.

И док плове морем успомена одлучујући о чему све да нам причају, некако се увијек врате на неку шалу, анегдоту, згоду... чиме откривају још једну карактеристику своје генерације – духовитост.

Много се занимљивих дијалога, ђак – професор, урезало у сјећању Мира и Богдана, да се никад не забораве, а још више их је, тврде њих двојица отишло у заборав, као нешто неважно, тривијално, тек тако - десило се... Ипак, сијасет је ових што се памте и препричавају да буду мјера за мјерење интелекта, инвенције и духовитости ове генерације.

„Тада је најважније било другарство, пријатељство. У вези уписа у средњу школу није било дилеме. Па сви моји пријатељи су ишли у Гимназију. Сви добри ђаци су ишли у Гимназију. Част нам је била да идемо у Гимназију.“– започиње наш разговор Миро Голуб, електроинжињер, који је радни вијек провео у Хидроелектранама на Требишњици.

„Невјероватан критеријум је тих година владао у Гимназији. Падало се из свих предмета. Уписана су четири одјељења, а већ на крају прве школске године једно одјељење је отпало. Ми смо још и добро прошли. Генерација прије нас је десеткована. Отпала су два одјељења. На првој години се падало из свега, а што се тиче гимназијских дана, највише нас је покосила Маја Барбир, професорица хемије. У четвртом разреду је на матури оборила 17 ђака.  Затекла их је у Хотелу “Леотар” послије 22 сата. Она је била 'страшан' професор, беспријекорног знања, али им то није жељела опростити.“ – наставља да нам приповиједа Миро Голуб и колико то чини занимљиво и концизно, не желимо га ни прекидати.

„Имали смо добре професоре. Из свих предмета. Захтјевне, али праведне. Тиме се можемо похвалити. Српски нам је предвала професорица Јованка Нона Кукурић и врло брзо смо добили писмену вјежбу и то на тему 'Ја'. Нисмо имали задаћнице него смо писали на дволистама. Сјећам се, састав сам започео са 'Заклињем се да ћу говорити истину и само истину, тако ми Бог помогао....' и наредних година нисам имао проблем са српским језиком. Посљедња писмена вјежба, на крају четврог разреда, је била на исту тему. Професорица је жељела знати колико смо сазрели. Иначе, она нас је тјерала да идемо у кино. Тад је било кино 'Слобода',  иза некадашњег Борова, испод Крша. Гледали смо 'Ко се боји Вирџиније Вулф' и онда на часовима анализирали филм.“ – прича нам Миро, очигледоно велики љубитељ књижевности.

Miro Golub i Bogdan Golic 1.JPG (208 KB)
Миро Голуб и Богдан Голић

И док се Миро Голуб послије Гимназије опредијелио за Електротехнички факултет у Сарајеву његов другар Богдан Бобо Голић је изабрао Вањску трговину у Дубровнику. Ниједан ни други нису ни размишљали да живе било гдје сем у Требињу. Одслужили су војни рок и запослили се – Миро у Хет, а Бобо у ИАТ и у тим фирмама провели радни вијек.

„Гимназијски дани су били један лијеп период. Иако се доста учило имали смо времена и за спорт, музику филм, дружења... Сви смо играли кошарку... Илија Глухајић, Мима Гркавац, Неђо Марић... Играли смо на Брекани. Већ у другом разреду Гимназије били смо прваци Школског центра. Чувени кошаркаш Здравко Чечур био је генерација испред нас, 1950. годиште, а ми смо добили његову екипу. Највећи успјех нам је био што смо побиједили тадашњи четврти разред. Ми тек други и побиједимо њих матуранте. Посебно нам је то било драго јер је њихов разредник био Данко Сучевић, професор физичког васпитања који им је омогућио да сваку ноћ тренирају у сали у којој се и одигравало првенство, а ми смо играли на бетону, на Брекани. Играла су се школска, градска такмичења, олимпијаде у кошарци.... Десетак година сам активно играо кошарку. Памтим и кад се кошарка играла на мјесту данашњег Културног центра или код Његошевог споменика. Заустави се и оно мало саобраћаја, публика стоји около, два демонтажна коша се поставе. И лопта лети на све стране... Безбрижно вријеме.“ – надовезује се на пријатељеве ријечи Богдан Голић, за пријатеље Бобо, дипломирани економиста.

Заједно се присјећају свега што су као гимазијалци покренули. Једна од дражих активности им је фудбалска утакмица између професора и матураната која се одиграва и дан данас. Кажу да је те године било неријешено – 2:2, а да је убједљиво најбољи фудбалер међу професорима био Живорад Жика Гаџа, професор историје.

Још у основној школи Миро и Бобо те неколицина њихових другова (Илија Глухајић, Зоран Божић, Неђо Марић, Момо Бркић...) су се заинтересовала за фотографију. Полако су почели 'шкљоцати', развијати филмове и упловили у чаробан свијет фотографије, а врло брзо и филма.

„Професори Данило Сикимић и Ристо Шигуд су се бавили фотографијом, а наш друг Зоран Божић је добио Нева камеру, 'супер осмица' или 'дупла осмица' и врло брзо смо умислили да смо озбиљни режисери. Писали смо сценарија. Правили сценографију. Тражили глумце. Сјећам се да је Илија Глухајић за филм 'Крв' добио републичку награду. Заправо, прво је код професорице Кукурић на писменом, на тему крви, добио четири на пет, па онда направио сценарио за филм. Да, да био је најбољи у републици, али пет из састава није добио. И Миро је добијао награде за филм и Зоран и Неђо.“ – прича нам Богдан Голић и опет препушта ријеч Миру Голубу не би ли нам овај што детаљније испричао како се један мртвачки сандук пјешице преносио преко Главне улице, људи остајали унезвјерени, а све за потребе филма.

„Не могу да се сјетим да ли је то био филм Неђа Марића или Зорана Божића, али је сценарио тражио мртвачки сандук и обнажену дјевојку у сандуку. За нас, као и за то вријеме уопштено, то је било шкакљиво. Док смо тражили и сандук и глумицу неко је донио неке руске цигарете, какве прије нисмо видјели и рекао нам да је то дрога. Нашли смо глумицу, другарицу из разреда, али је само била обнажена до пупка. И док смо намјештали сценографију упорно смо гледали ко ће први  пробати 'дрогу'. Е, каква наивна и дивна времена. Наша другарица узе прва и запали, а ми гледамо у њу као у свемирски брод и ишчекујемо шта ће јој се десити.“ – кроз смијех нам причају некадашњи гимназијалци, који су мртвачки сандук позајмили у некадашњем предузећу “Луч“ обећавши да ће га вратити неогребаног, али нису имали превоз до Студенца, гдје се снимало, па су ручно носили преко Главне улице, а народ их заустављао припиткујући ко је умро.

Ова генерација требињских гимназијалаца је стварала и у Моделарском и у Ракетарском клубу. Саво Попов и радионица у Старом граду су још једна емоција у букету њихових лијепих живота. Макете чамаца, авиона, бродова... Дом ЈНА им је био омиљено мјесто за изласке. Билијар, куглана, музика уживо, а свирао је бенд под називом “Сабласти”. Вечери за памћење.

„На крају средњошколског образовања организовано је Седам дана матураната гдје је свако вече било посебно тематски осмишљено. Тако је једно вече било посвећено поезији гдје су наши школски другови Олгица Милићевић (Цице), Доброслав Ћук, Момо Бркић... говорили стихове. Друго вече   су се приказивали наши филмови.  Свих седам дана у холу школе су биле изложбе фотографија наших другара из Фото клуба... Трећег дана смо ми матуранти играли утакмице против остатка Школског центра и тако редом.“ – прича нам даље Богдан Голић, који нам открива и да су паре за матурску екскурзију сакупљали организовањем новогодишњих прослава у фискултурној сали школе те брањем шљива на Љубомиру.

Gimnazija_0003.jpg (261 KB)

Памте Миро и Богдан много. И најбоље ђаке попут Сенке Шекарић (Глушац), за коју кажу да би завршила сваки факултет који би уписала, али и бројне професоре, запослене у Гимназији,... а са посебним пијететом и сузом у оку се сјећају више од 25 прерано умрлих другара.

„Неке је однијела болест, а неке рат. Прерано смо схватили колико живот може бити суров па смо донијели једну одлуку коју поштују сви у генерацији. Прво, ми смо годишњице матуре славили на сваких пет година, а кад смо дошли до 30. рекли смо, од сљедеће године матура се слави сваке године и то прве суботе у јулу и нећете вјеровати колико нас дође. А највећи парадокс је што смо 50 година требали славити прошлог јула, у јеку пандемије. Пошто наши другари који живе ван Требиња нису могли допутовати, нас десетак се састало у хотелу „Леотар“, само да објавимо да прославе неће бити. Но, опет смо се састали и попили пиће.“ – закључују наш кратки сусрет бивши гимназијалци, а доживотни пријатељи Миро Голуб и Богдан Голић поносно додајући да су им Гимназију у Требињу завршиле и сестре и кћерке, а за надати се да ће то учинити и унучад.

Баба Латин смисао за хумор

Бројним генерацијама требињских гимназијалаца латински језик је предавала професорица Вјера Вукмирица. Остала је запамћена као предан и захтјеван професор, али и професор истанчаног смисла за хумор.

„Звали смо је Баба Лата. Сурово 'баба' јер смо јој ми били посљедња генерација. Дакле, огромна разлика у годинама између ње и нас, а Лата од латински језик. Једне прилике прозове она нашег друга Сена Фетахагића на таблу, а са Сеном је у клупи сједио Антун Перинчић, који је био солидан ђак. И поставља Баба Лата питање Сену: „Како ћемо у латинском језику препознати именице мушког и женског рода?“ Сено не зна одговор, али зна да чита са усана шта год Антун каже. И Сено стао, гледа у Антуна. Антун исто не зна, али каже: „Ако им скинемо гаће!“ Сено аутоматски понавља: „Ако им скинемо гаће“, а Баба Лата скиде наочаре и леже преко катедре, смије се и смије и не може да дође себи.“ – евоцира успомене Богдан или како га сви Требињци зову – Бобо Голић.

Часове латинског језика памти и Миро Голуб.

„Нисам знао латински. То је био предмет из кога су ми оцјену поклањали јер сам био добар ђак, а било је правило ако имаш два из неког предмета онда не можеш разред завршити врло добрим или одличним успјехом. Ја сам увијек имао два, ма једва два. Изведе она мене да читам лекцију, а у лекцији се помиње краљ Ксеркс, а ја прочитам Херхес, а она да цркне од смијеха и каже: „Миро ово је латински, а не ћирилица. Ево ти један на два што си ме насмијао!“

Gimnazija_0004.jpg (220 KB)