Владимир Самарџић, Жељко Милошевић и Зоран Јакшић
Четврте фестивалске вечери, у Културном центру, наступиће Градско позориште Требиње са представом „Оркестар Титаник“, по тексту Христа Бојчева, а у адаптацији и режији Жељка Милошевића.
Ова представа, која отвара низ тема у чијем центру је обичан човјек у времену транзиције, говори о четири скитнице које живе на напуштеној жељезничкој станици под деспотском влашћу криминалца Мета, који се представља као чувени диригент и интелектуалац Мето фон Метојан.
ЖЕЉКО МИЛОШЕВИЋ, који је на 52. Театарском фестивалу БиХ „Федра“ у Бугојну, за ово остварење добио награду за најбољу режију и сценографију, каже да је ово жанровски комедија апсурда и појашњава по чему је представа специфична и да ли је другачија од бројних поставки које смо могли да гледамо у позориштима али и на претходним фестивалима.
„Не мислим да сам донио неко ново читање што се тиче самог Христа Бојчева. Оно што, можда, јесте разлика од неких других представа, које сам гледао, је то да на површину извлачим неке друге дијелове, али не губећи оно што је и у осталим било, само значај дајем неким другим стварима, у неком паритету, отварам те бројне теме које су у самом тексту. Због тога, у мојој редитељској експликацији кажем да колико је Христо Бојчев дискутовао својим текстом у драматуршком смислу са бројним темама, толико сам ја желио, кроз своју редитељску инсценацију, да дискутујем више са Христом Бојчевим, не са самим текстом. То је била моја водиља. Е, оно што је занимљиво јесте да сам ја прво гледао четири изведбе па онда читао текст. Ја сам се заинтересовао тек када сам читао текст, што не значи да ти ранији комади нису добри него, једноставно, тек сам у тексту видио неке ствари које су мене дубински заинтересовале, а то је да Бојчев проговара о многим стварима, обичном човјеку“.
У критикама се, истиче, нарочито апострофира да Бојчев често пише о малим људима.
„Ја сам по први пут у животу размишљао о малим људима, па сам се питао ко су мали људи. Да ли то „мали“ означава да нису довољно школовани, богати!? Ја мислим да постоје и образовани мали људи и богати мали људи и да смо, у принципу, сви ми мали људи у неком одређеном контексту живота. Ми смо свједоци, као и Христо Бојчев, да се нигдје нисмо помакли, а да нам је комплетан контекст промијењен - рађали смо се и живјели у СФРЈ, данас живимо у БиХ, желимо да идемо ка ЕУ која није ни постојала када смо се родили. Дакле, нигдје се нисмо помакли али су нам се промијенили сви контексти, односи, вриједности, све перцепције и потребе. И оне су, на неки начин, историјски процеси али су исто тако наметнути као неке нове вриједности и нове потребе. Е, то је оно што је мене интересовало и што сам ја на неки начин желио да редитељски дискутујем са оним што је Бојчев дискутовао драматуршки“.
Публика инспирисана да још једном погледа представу
„Имали смо до сада два играња, у Требињу и Бугојну, свуда смо доживјели да многи, публика и струка, пожеле да представу гледају још једном. Управо зато што је поред тог комичног дијела у њима побуђено и интересовање да размишљају о себи, у датом моменту. Ваљда је циљ сваке умјетности да нешто пробуди у људима који је конзумирају. Оно што смо ми постигли јесте да не оптеретимо гледаоца неким озбиљним темама, причама, него да он кроз један комедијски отклон, хумор, може лијепо да ужива и прати представу. Ово је једна отворена форма, неко ће да види више ствари, неко мање, неко ће пронаћи више неко мање себе, али ће свако, мислим, без обзира гдје да живи, размишљати о себи“.
ВЛАДИМИР САМАРЏИЋ, Хари
„Задовољство је, заиста, било учествовати у процесу рада на представи, као и самом игрању али и, накнадно, поносити се неким позитивним коментарима, односно наставити дијалог кроз неке коментаре људи који су гледали и доживјели на неки свој начин одређене сегменте тог играња.
Хари је лик који анимира, односно открива и буди неке карактерне црте осталих ликова, који их размрдава у тој њиховој учмалости и сивој свакодневици коју они проводе у неком свом свијету до његовог појављивања. Хари је компонента лика сваког од нас, свако у себи носи свог Харија и сваки од осталих ликова има ту компоненту Харија као што, наравно, и он има компоненту другог лика.
ЗОРАН ЈАКШИЋ, Љупче, Љупко, Љупка
„Жељко је мени међу првима показао овај текст, који ми се у првом читању јако допао. Али, оно што сам ја замислио на првом читању није ни близу финалног производа. Због тога је требало да овај процес прође један велики и дугачак низ разговора, разумијевања, схватања, да се ми прво међусобно разумијемо. Прво да ја себи оправдам ко је Љупко, Љупка, Љупче, шта ли већ. То су ме питали и на „Федри“, како је дошло до ове улоге. Могу да кажем да је била једна сретна или несретна околност што смо ми ову представу радили јако дуго. У међувремену, десила се Евровизија. Када сам погледао те учеснике, схватио сам да је то њима нормално. А, то је била прва инструкција коју сам ја добио од Жељка, у ствари, понашај се нормално. Да ли си ти мушко, да ли си женско или нешто између, било ми је јако тешко да схватим уопште причу. Када сам погледао ту Евровизују, видио сам да они функционишу на тај начин, па сам одлучио да се понашам херцеговачки чудно. Односно, хтио сам да оправдам ту Љупку, Љупка, који је већ ту, који је такав какав је, он, она или оно, тражећи своје мјесто у свијету. То је нека већ психологија. Оно што сам показао у ова два играња је нешто што треба надограђивати, и што ћемо сигурно и вечерас урадити. Свака наша проба, наш разговор доноси нешто ново. Вечерас не знам како ћу одиграти. Доста зависи и од тог, да кажем, четвртог зида, публике, како ће она реаговати. Видјећемо, све је то релативно, а главна ствар јесте да заинтересујемо публику, што више њих. Ја се искрено надам да ћемо често играти ову представу јер то сваки глумац жели, и искрено се надам да ћемо заинтригирати људе да размисле о свом животу, схватањима“.
ПОРУКА
„Не могу да дам никаву сугестију. Ко год да погледа ову представу, требало би да извуче свој неки закључак. Шта желим да кажем!? Желим да оправдам Љупку, Љупка. Он, она оно је ту на некој станици и покушава да нађе своје мјесто у свијету. Исто тако сваки човјек, без обзира на сексуалну оријетацију, треба да нађе своје мјесто. А, Љупко или Љупка је неко ко интензивно трага за својим ЈА и видјећемо шта ће публика рећи. Не желим да изазовем никакву осуду, никакво дивљење, само реакцију човјека да размишља о себи самоме“.
Позовимо публику да уживају у „Оркестру Титаник“, јер како кажу актери представе, овај Титаник не ТОНЕ!
