Vladimir Samardžić, Željko Milošević i Zoran Jakšić
Četvrte festivalske večeri, u Kulturnom centru, nastupiće Gradsko pozorište Trebinje sa predstavom „Orkestar Titanik“, po tekstu Hrista Bojčeva, a u adaptaciji i režiji Željka Miloševića.
Ova predstava, koja otvara niz tema u čijem centru je običan čovjek u vremenu tranzicije, govori o četiri skitnice koje žive na napuštenoj željezničkoj stanici pod despotskom vlašću kriminalca Meta, koji se predstavlja kao čuveni dirigent i intelektualac Meto fon Metojan.
ŽELJKO MILOŠEVIĆ, koji je na 52. Teatarskom festivalu BiH „Fedra“ u Bugojnu, za ovo ostvarenje dobio nagradu za najbolju režiju i scenografiju, kaže da je ovo žanrovski komedija apsurda i pojašnjava po čemu je predstava specifična i da li je drugačija od brojnih postavki koje smo mogli da gledamo u pozorištima ali i na prethodnim festivalima.
„Ne mislim da sam donio neko novo čitanje što se tiče samog Hrista Bojčeva. Ono što, možda, jeste razlika od nekih drugih predstava, koje sam gledao, je to da na površinu izvlačim neke druge dijelove, ali ne gubeći ono što je i u ostalim bilo, samo značaj dajem nekim drugim stvarima, u nekom paritetu, otvaram te brojne teme koje su u samom tekstu. Zbog toga, u mojoj rediteljskoj eksplikaciji kažem da koliko je Hristo Bojčev diskutovao svojim tekstom u dramaturškom smislu sa brojnim temama, toliko sam ja želio, kroz svoju rediteljsku inscenaciju, da diskutujem više sa Hristom Bojčevim, ne sa samim tekstom. To je bila moja vodilja. E, ono što je zanimljivo jeste da sam ja prvo gledao četiri izvedbe pa onda čitao tekst. Ja sam se zainteresovao tek kada sam čitao tekst, što ne znači da ti raniji komadi nisu dobri nego, jednostavno, tek sam u tekstu vidio neke stvari koje su mene dubinski zainteresovale, a to je da Bojčev progovara o mnogim stvarima, običnom čovjeku“.
U kritikama se, ističe, naročito apostrofira da Bojčev često piše o malim ljudima.
„Ja sam po prvi put u životu razmišljao o malim ljudima, pa sam se pitao ko su mali ljudi. Da li to „mali“ označava da nisu dovoljno školovani, bogati!? Ja mislim da postoje i obrazovani mali ljudi i bogati mali ljudi i da smo, u principu, svi mi mali ljudi u nekom određenom kontekstu života. Mi smo svjedoci, kao i Hristo Bojčev, da se nigdje nismo pomakli, a da nam je kompletan kontekst promijenjen - rađali smo se i živjeli u SFRJ, danas živimo u BiH, želimo da idemo ka EU koja nije ni postojala kada smo se rodili. Dakle, nigdje se nismo pomakli ali su nam se promijenili svi konteksti, odnosi, vrijednosti, sve percepcije i potrebe. I one su, na neki način, istorijski procesi ali su isto tako nametnuti kao neke nove vrijednosti i nove potrebe. E, to je ono što je mene interesovalo i što sam ja na neki način želio da rediteljski diskutujem sa onim što je Bojčev diskutovao dramaturški“.
Publika inspirisana da još jednom pogleda predstavu
„Imali smo do sada dva igranja, u Trebinju i Bugojnu, svuda smo doživjeli da mnogi, publika i struka, požele da predstavu gledaju još jednom. Upravo zato što je pored tog komičnog dijela u njima pobuđeno i interesovanje da razmišljaju o sebi, u datom momentu. Valjda je cilj svake umjetnosti da nešto probudi u ljudima koji je konzumiraju. Ono što smo mi postigli jeste da ne opteretimo gledaoca nekim ozbiljnim temama, pričama, nego da on kroz jedan komedijski otklon, humor, može lijepo da uživa i prati predstavu. Ovo je jedna otvorena forma, neko će da vidi više stvari, neko manje, neko će pronaći više neko manje sebe, ali će svako, mislim, bez obzira gdje da živi, razmišljati o sebi“.
VLADIMIR SAMARDŽIĆ, Hari
„Zadovoljstvo je, zaista, bilo učestvovati u procesu rada na predstavi, kao i samom igranju ali i, naknadno, ponositi se nekim pozitivnim komentarima, odnosno nastaviti dijalog kroz neke komentare ljudi koji su gledali i doživjeli na neki svoj način određene segmente tog igranja.
Hari je lik koji animira, odnosno otkriva i budi neke karakterne crte ostalih likova, koji ih razmrdava u toj njihovoj učmalosti i sivoj svakodnevici koju oni provode u nekom svom svijetu do njegovog pojavljivanja. Hari je komponenta lika svakog od nas, svako u sebi nosi svog Harija i svaki od ostalih likova ima tu komponentu Harija kao što, naravno, i on ima komponentu drugog lika.
ZORAN JAKŠIĆ, Ljupče, Ljupko, Ljupka
„Željko je meni među prvima pokazao ovaj tekst, koji mi se u prvom čitanju jako dopao. Ali, ono što sam ja zamislio na prvom čitanju nije ni blizu finalnog proizvoda. Zbog toga je trebalo da ovaj proces prođe jedan veliki i dugačak niz razgovora, razumijevanja, shvatanja, da se mi prvo međusobno razumijemo. Prvo da ja sebi opravdam ko je Ljupko, Ljupka, Ljupče, šta li već. To su me pitali i na „Fedri“, kako je došlo do ove uloge. Mogu da kažem da je bila jedna sretna ili nesretna okolnost što smo mi ovu predstavu radili jako dugo. U međuvremenu, desila se Evrovizija. Kada sam pogledao te učesnike, shvatio sam da je to njima normalno. A, to je bila prva instrukcija koju sam ja dobio od Željka, u stvari, ponašaj se normalno. Da li si ti muško, da li si žensko ili nešto između, bilo mi je jako teško da shvatim uopšte priču. Kada sam pogledao tu Evrovizuju, vidio sam da oni funkcionišu na taj način, pa sam odlučio da se ponašam hercegovački čudno. Odnosno, htio sam da opravdam tu Ljupku, Ljupka, koji je već tu, koji je takav kakav je, on, ona ili ono, tražeći svoje mjesto u svijetu. To je neka već psihologija. Ono što sam pokazao u ova dva igranja je nešto što treba nadograđivati, i što ćemo sigurno i večeras uraditi. Svaka naša proba, naš razgovor donosi nešto novo. Večeras ne znam kako ću odigrati. Dosta zavisi i od tog, da kažem, četvrtog zida, publike, kako će ona reagovati. Vidjećemo, sve je to relativno, a glavna stvar jeste da zainteresujemo publiku, što više njih. Ja se iskreno nadam da ćemo često igrati ovu predstavu jer to svaki glumac želi, i iskreno se nadam da ćemo zaintrigirati ljude da razmisle o svom životu, shvatanjima“.
PORUKA
„Ne mogu da dam nikavu sugestiju. Ko god da pogleda ovu predstavu, trebalo bi da izvuče svoj neki zaključak. Šta želim da kažem!? Želim da opravdam Ljupku, Ljupka. On, ona ono je tu na nekoj stanici i pokušava da nađe svoje mjesto u svijetu. Isto tako svaki čovjek, bez obzira na seksualnu orijetaciju, treba da nađe svoje mjesto. A, Ljupko ili Ljupka je neko ko intenzivno traga za svojim JA i vidjećemo šta će publika reći. Ne želim da izazovem nikakvu osudu, nikakvo divljenje, samo reakciju čovjeka da razmišlja o sebi samome“.
Pozovimo publiku da uživaju u „Orkestru Titanik“, jer kako kažu akteri predstave, ovaj Titanik ne TONE!
