Сјајни! У сваком смислу те ријечи! Ансамбл – велика породица пријатних, раздраганих, креативних и стручних људи. Дишу као један!
БРАНИСЛАВА СТЕФАНОВИЋ, редитељ каже да је представа „Поморанџина кора“, коју ће извести вечерас у Културном центру Требиње, настала по тексту Маје Пелевић, који је већ десетак година на репертоарима. Када га је написала, тада млади драмски писац, Пелевић је добила Стеријину награду. Истиче да је овај текст тренутак који не престаје и не пролази, који се бави женом, модом, односно модом тога шта је жена.
- Говори о феномену жене и шта је естетика. Колико неки друштвени конструкт утиче на то да ми будемо или не будемо оно што јесмо. И колико год буде имало развијене комичке елементе ово је, може се рећи, једна трагична, односно трагикомична прича. Овај текст је на веома необичан начин нашао пут у ширем нашем простору. Он је имао своје премијере и у Љубљани, Румунији, превођен је на многе језике и свугдје је та женска прича, која је очигледно, један феномен, нешто што публика препознаје. И ми смо зато тај текст ставили на репертоар.
Наводи да се Пелевић ослонила, вратила на оригинал који је, прије него што је текст добио Стеријину награду, био њен испитни задатак и некој пра-праизведби.
- У ствари је истраживачки поступак био да се та основа њеног импулса овом темом позабави. И ту сада долазимо до занимљиве ствари - у професионалним позориштима захваљујући старомодној, стереотипној, окошталој, мртвој клими која је нека општевладајућа, немате могућност да је ту шест женских ликова који не изгледају сви из истог калупа извађени. Прича о жени која је све то што јесте је управо таква - да сам онда један лик претворила у шест неких слојева сваке жене. А, с овим ансамблом сам јединим, ваљда могућим, била у ситуацији да то материјализујем на сцени.
ПОЗОРИШТЕ = ГЛЕДАЛАЦ И ГЛУМАЦ
-Изузетно је важно да аматерско позориште буде схваћено у широј заједници као један феномен који није ништа што је апартно, што је скрајнуто, нечији хир или додатак култури. То је једна платформа, основа, из које се, као и из нпр. аматерског хорског пјевања и стваралаштва, фолклора, филмских секција, гради култура. Не можете да имате озбиљан симфонијски оркестар ако немате озбиљну музичку школу. Када је ријеч о позоришту и образовању за позориште у цијелом свијету и феномену позоришта, тако је некако утемељено да то не постоји и не може да постоји од најранијег узраста као професионално опредјељење али кроз аматерски живот може да буде дио васпитања , образовања и темеља културе сваког друштва.
Бранислава истиче да поређење аматеризма и професионалне глуме није добро јер говори о мање и више вриједним елементима и о томе да неко покушава да буде нешто што није те је само по себи јасно да, као умјетнички концепт, не може да буде ни креативно ни добро ни да достигне врхунске резултате.
- Позориште од својих почетака, првих ритуалних чинова - елемената позоришта, које се касније кроз Стару Грчку па све до данашњих дана развијало и развило, је нешто што је ријетко у својој историји имало и професионални статус. Оно што је пучко позориште то је основа овога што ми данас видимо као европско модерно, а оно што је дворско позориште, што су неки модели који су били јако добро финансирани и за које се може рећи да су били професионални током историје, то су, у ствари, неки апартни дијелови, неки изузеци, више него правило начина на који позориште постоји као феномен. Позориште је чин који има гледаоца и глумца и то је све што је потребно да би се нешто назвало позориштем. А, естетика и теорија позоришта које процјењују и које се баве тиме да на научни начин анализирају тај феномен, то су у историји филозофије и теорије много важне гране. Али то је нешто друго, нешто што се као и појам лијепог на историчан начин мијења и увијек је различито. Покушавати да цио феномен позоришта ставимо под једну капу, у ствари је контрапродуктивно, није питање чак ни да ли је могуће. Оно што је алтернативно позориште, оно што је експериментално, што је аматерско позориште, оно што је професионалано, оно што је чак и оно булеварско, тезгарошко позориште, то су све једни исти и исто важни дијелови да би то тијело могло да постоји.
ЗОРИЦА КРУНИЋ, Зрела жена
-Ова жена се одлично сналази у свијету `Поморанџине коре`. Она је таква каква је и прихвата себе као такву. На крају приче се и види да, не откривам све, да је паметна што је задовољна својим изгледом и како влада својим тијелом и зрелошћу. Поруку нам даје, зрела жена!? Видјећемо!!!
Бранислава се убацује!
-Ту има једна линија коју сам ја у редитељском поступку потпуно измислила, која није само интерпретација текста и дијалога коју Зока сјајно ради него и та једна линија да је ово прича о судбини жене на Балкану.
То јесте то! Тај неки круг јесте, драматуршки гледано, проведен кроз лик зреле жене.
Зорица истиче да се цио ансамбл радује поновном доласку у Требиње. Она је била прије девет година, када су на Фестивалу фестивала играли „Женске разговоре“.
- Баш бих вољела да сте видјели нашу срећу и одушевљење у аутобусу када смо угледали Требиње. Заиста волимо Требиње, као град, вашу историју, а имате и фантастичну публику, која препознаје комад који се изводи, која зна шта је глумац својом улогом хтио да каже. Радујемо се ономе што ћемо вечерас да вам покажемо.
ДУШАН ЈОВИЋ, руководилац Центра за културу народног универзитета Трстеник и управник Трстеничког позоришта истиче да је свих ових 99 година, колико постоји, Трстеничко позориште зависило од улоге његових посленика, мањег или већег њиховог ангажовања па је тако и мијењало статусе и облик организовања. Уз огромну и превасходну љубав према свом граду, свих ових година, остали су вјерни имену и свим људима који у Трстенику здушно помажу рад овог позоришта.
Подсјетио је на прве позоришне кораке давне 1922. године, те да позориште никада није престајало да ради. Ни ратови, друштвене и остале околности, нису могли да утихну ту љубав према позоришту.
Радили су бројне представе, углавном ангажујући професионална редитељска и глумачка имена, које су награђиване на бројним фестивалима, готово да не постоји фестивал на коме нису освојили награду.
-Због таквог понашања и односа, посљедњих година, шесторо младих људи из нашег позоришта завршило је Факултет драмских уметности у Београду, а поједини су завршили Одсјек за дизајн звука, филмску режију и костимографију.
Некако се свима нама чини, док год буде тог односа према позоришту, ово је све само не аматерско позориште, ми смо породица и држимо се заједно свих ових година, постизаћемо овакве успјехе какве смо до сада забиљежили.
И у доба пандемије смо се одржали. Имали смо претпремијеру 14. марта прошле године за неких десетак људи из позоришта да би се, само тај чин, некако десио. И онда је услиједила велика пауза. Уопште се нисмо сретали. У тих двадесетак дана када нам је јављено да ће доћи селектор да погледа представу за Кулу, ми смо стиснули петљу и назули опанке до краја. У Кули смо добили сребрну плакету и похвалу за сценску бравуру.
И, ево нас вечерас у Требињу!
Сјајном ансамблу, спектакуларни аплаузи!
.jpg)
