Пете фестивалске вечери, на позоришној сцени Културног центра, биће изведен комад „Вечерња ружа”, по мотивима романа „Изгубљене у магли” Владе Арсића, а у драматизацији и режији Наташе Радоњић и продукцији аматерског позоришта Театар 011 из Београда.
Три трагичне приче, три тешке судбине, три девојке које живот није штедио. Хелена, Ружица и Светлана и њихови неодабрани животи.
Трговина женама и проституција, теме су о којима проговарамо, а које захтијевају вапај сваког од нас. Овог пута “Вечерња ружа” нас позива на личну и друштвену одговорност, самосвијет о овом великом проблему данашњице.
Наташа Радоњић, која потписује и сценографију и дизајн музике у представи, каже да су основне реакције након свих досадашњих шест играња - мук и запитаност гдје су нам у овом тренутку мајке, кћерке, сестре!!!
“Централна тема је трговина женама али оно на шта желимо да укажемо јесте како су те дјевојке завршиле у ланцу трговине и канџама монструма. То су дјевојке које ни једним својим тренутком у животу нису биле оријентисане ка томе. Студенткиње, породичне патријархалне дјевојке, које не слуте да им се тако нешто може десити. Вјеровање погрешним људима их одводи у тај амбис, у руке хијена”, каже она.
У овој представи жртве имају своја имена, имају своја лица, што нам дозвољава да се повежемо са њима у тешким животним причама које су их задесиле. У животу, у нашој околини, то су лица безброј безимених жена које срећемо у продавницама, на улици или у свом комшилуку.
Трговина људима и принудна проституција је једна од најраспрострањенијих облика криминалне дјелатности.
А, колико смо свјесни свега тога!? Може ли се фамозни “трафикинг” десити нама или некоме нашем!? Проговара умјетност!
“Коментари публике до сада су били - да ли се ово заиста дешава?! Људи знају да то постоји, али се све то везује за негдје тамо, то се не дешава нама, овдје и то је највећи проблем. Мислим да се о свим другим облицима криминалне активности прича, проговара доста више, али чини ми се да је ово табу тема. Гледамо на то као на нечију причу, која се нама не може десити. Дјевојке, жене, родитељи, након одгледане представе, имају потребу да провјере гдје су им најближи”, истиче Наташа Радоњић.
Представа “Вечерња ружа”, која, са подразумијевајућим аплаузима, траје 100 минута, је животна драма, на ивици бруталности, најчешћи су коментари након одгледаног комада.
“Не можемо о овој теми проговарати на уљепшан и увијен начин. Неке ствари се не могу уљепшати. Публика је била дефинитивно затечена, врло емотивно погођена и сваки пут нам се чини да се интензитет емоција појачава те да људи имају потребу да послије представе ћуте и размишљају, потребно је вријеме да из њих изађе оно што су гледали”, каже Наташа.
Ово је брутална животна драма, са елементима театра суровости, театра сјенке, неки критичари су је окарактерисали и као мултимедијалну представу.
“У представи користимо и видео снимке који допуњују одређене сцене. Сам роман по коме је рађена представа је локацијски измјештен, имамо Јагодину, Врање и Милано. Да би се све то спојило, морали смо да се користимо и другим мултимедијалним средствима, тако да су све вријеме и видео-пројекције једна улога у представи”, наводи она.
Музика није ту сама по себи и она је глумац који игра важну ролу.
“Музика је јако битан сегмент приче јер сматрам, ако она не прича и не ради за представу, онда не треба да буде ту. Јако је било тешко жанровски одредити музику јер сама представа, таква каква јесте, поставља испред мене велике захтјеве. Међутим, ја сам са великим задовољством започела тај посао, урадила сам дизајн музике, користила сам наш етно звук, Сашу Илића, “Балканику”. То нису нумере које су само узете и пуштене, него сам их прилагођавала и дизајнирала према одређеним сценама у представи”, појашњава Наташа Радоњић.
“Вечерња ружа” ће нас натјерати да се замислимо, да саосјећамо и причамо о судбинама оних које су мислиле, као што и ми мислимо сада, да се мрачни живот догађа некоме другоме. Ставите прст на чело!
