Кадарун, сурац и плавка старе су виноградарске сорте, а вино направљено по рецептури од стотину година уназад у Требињу се може наћи једино код породице Берак. Сачувати, а понајвише његовати све оно што представља традицију, што јесте исконско, могу само они којима су винарство и виноградарство много више од пуке производње.

Александар Берак.JPG (157 KB)

Александар Берак

Ако се рад око винограда заволи одмалена, упамте све очеве ријечи и савјети, онда се прича са одвећ чврстим коријенима пажљиво његује и развија. То веома добро зна Александар Берак, један од најмлађих требињских винара. Један од оних који је вјерујући у остварење нових замисли, вјешто укомпоновао старе ноте, понудивши посебан печат не само дегустацији, него уопште комплетној винарској и породичној саги.     

Јер породица Берак једна је од најстаријих на простору Требиња, гдје су се населили још од 17. вијека. Од самог доласка почели су да се баве винарством и виноградарством. Александар са своје 34 године ни данас не заборавља све оно значајно што је ова темељна и историјом поткрепљена приповиједања вијековима одржало.   

„Овај посао сам заволио као мали. Ишао сам са оцем у виноград, радио све што и он. Комерцијалну производњу покренули смо 2005. године и сада годишње производимо 30.000 литара вина. Прије тога отац и дјед вино су производили за своје и за потребе пријатеља. Била је то кућна варијанта. Имали су увијек око 1.000 лоза, од којих би добар дио вина оставили за себе, а нешто продавали. Онда смо отац и ја то заједно проширили и направили причу каква је данас“, упознаје нас овај млади винар, који познаје сваку, најситнију деликатност справљања вина.

Иако чувају традицију за квалитетна вина незаобилазна је и модерна технологија .JPG (177 KB)

Иако чувају традицију за квалитетна вина незаобилазна је и модерна технологија 

Поред бијелих вина жилавке и шардонеа и црних вранца и розеа, одавно награђиваних на многим сајмовима, у њиховим подрумима прави се и посве јединствено вино на овим просторима – Био вино.    

„Сачували смо старе сорте кадарун, сурац, плавка и од њих правимо Био вино. Назвали смо га тако јер је у питању органска производња. Поред нас, старе сорте на овим просторима можда има још једно сусједно село, али углавном су одавно изумрле и нико их није сачувао. Оне су јако отпорне на болести тако да се не прскају, не додаје им се никаква хемија. А кад се од њих прави вино ради се на посебан, старински начин, како је било прије 100 година. Берба се заврши, грожђе се згњечи, самеље и одмах сљедећи дан се отаче. Ферментација се обавља у дрвеним бурадима и кад заврши тај процес онда се преточи, опет иде на сазријевање у дрвене бачве и послије пола године, кад може да се пије, преточимо у бачве од инокса одакле иде за продају и за конзумирање“.

На мјесту старе избе, садашњег винског подрума сачуване су старе бачве у којима је још Александров дјед држао вина. На једној од њих урезана је година 1970. чак и ознака СФРЈ.

дрвена бурад из 1970. године у којима се данас прави јединственоорганско Био вино.JPG (155 KB)

Дрвена бурад из 1970. за органско вино

„То су бурад у којима је покојни дјед радио и у њима правимо ово органско вино. Стара прича са мало подмлађеном технологијом. Ова вина су јако специфична. Првенствено, нема их на овим просторима, тако да ко код дође у посјету винарији жели да проба и купи вино те старе лозе, скроз посебне. Био вино продајемо само кући, туристима и ми га конзумирамо. То су углавном мале количине, доступне гостима кад посјете винарију. Оно што је мени драгоцјено је што ово вино опстаје, а са њим и та наша прича коју, засад, успијевамо да чувамо“.

Александар нам каже да је имао од кога све да научи. Отац Томо је агроном и овом послу је посвећен цијелог живота. А та посвећеност, изгледа, још је једна насљедна црта ових винара. Наиме, на Александрову иницијативу, заједно су прије 15 година кренули се модернијом идејом, да се винарија региструје, да живи много шире и много дубље.

Деда и унук, Томо и Вук Берак.jpg (275 KB)

Деда и унук, Томо и Вук Берак

„Било ми је 18 година. Отац је био мало скептичан и, осим мене нико није вјеровао да ће замисао заживјети. Буквално сам вина свугдје нудио. Од првобитних 5.000 литара, дошли смо на 30.000 литара вина које данас производимо. Битно је вјеровати и много радити, без обзира колико некад зна да буде тешко. Када почне берба константно два мјесеца радимо, некад од 15 до 18 сати дневно. А онда, док се не направи вино, чекаш какво ће бити и увијек постоји нека стрепња, све до тренутка када је вријеме да се проба. Увијек је са мном отац био, о свему смо се догаварали, савјетовали. Из здравствених разлога први пут ове године кад је почела берба био сам препуштен самом себи. Први шардоне се гњечио и о свему сам морао сам да одлучим. То ми је било веома стресно и видјећемо какав ће шардоне испасти“, шалећи се рече нам овај млади винар големог искуства.  

С обзиром на његову истрајност, али првенствено љубав према позиву који га је одавно одредио, не сумњамо да је упамтивши све савјете, и овог пута урадио одличан посао. Ослушкујући инстинкте испреплетене у њему одувијек, из насеља Полице, и ово као и сва претходна вина породице Берак конзумираће се изван Требиња и граница РС. Њихово тржиште одавно су Србија, Црна Гора, БиХ, Данска, а ускоро и Аустрија, конкретно Беч. На виноградима од 2.500 чокота винове лозе, смјештеним у подножју винарије и онима у Поповом пољу, производе пет врста вина, а поред Био вина, жилавка и вранац су најтраженији.

Виногради у којима се чувају старе херцеговачке лозе.JPG (195 KB)

Виногради у којима се чувају старе херцеговачке лозе

„То су те наше аутохтоне винске сорте, посебно жилавка које нема нигдје него у Источној и Западној Херцеговини. Ми смо с њом јединствени у цијелом свијету и она одушевљава многе изузетне познаваоце вина. За жилавку кажу да је 'као Херцеговац заробљен у боци'. И искрено мислим да је на овим просторима будућност у жилавци и вранцу. Херцеговачка вина могу се мјерити са било којим свјетским, а ова година једна је од најбољих, изузетна, мада су и задње три бербе биле одличне и надамо се изнова добрим винима“.

А вина из подрума породице Берак одавно већ освајају многе награде и медаље на бројним сајмовима. Само прије неколико мјесеци на Сајму пољопривреде у Новом Саду освојили су златну медаљу за жилавку и шардоне. Праве и ракију, лозу и траварицу и за сада немају намјеру да производњу ни винограде шире.

И ма колико да је из године у годину потребно уложити себе у сваки дјелић земље, у сваки грозд жељно ишчекиван, када на крају убрани плодови дају и више него задовољавајући принос, срце је пуно. Тада се рад не мјери умором него задовољством још једном добром годином.  

Као тврди Херцеговац, како нам за себе рече, од вина највише воли вранац. Такав, веома повезан са душом овог краја, земљом са које потиче, вишевијековном постојбином његових предака, са неком фином емоцијом своју винску причу заснива на традицији, пажљиво сачувавши у својим подрумима и вина стара преко 40 година.

„У питању је вино које је мој дјед и сви у то вријеме правили. Помијешали би старе сорте кадарун, сурац и плавку са вранцем и жилавком. Све би самљели, отакали и добили би специфично, благо вино Ружицу. Тек касније се кренуло са одвајањем сорти. То старо вино, та Ружица, је посебно јер се ради потпуно другачије, по старински, све ручно у дрвеним бачвама из којих вино има посебан укус“.

Ружица, вино са преко четири деценије исписаном традицијом.JPG (86 KB)

Ружица, вино са преко четири деценије исписаном традицијом

Од времена када се све радило ручно до модернизације и машинске прераде, много тога се промијенило. Нешто је, ипак, остало нетакнуто. Уз  традиционалне вранац и жилавку, те вина потекла од праисконских лоза и времена које нема заборав, свака од понуђених боца на овом мјесту је посебна. А та непоновљивост, константа је која више од три вијека исписује златне винске странице породице Берак.  

Знања стицана и у чувеној престоници вина 

„О свему што знам највише сам научио од оца, а имали смо прилику и да идемо у Француску да се усавршавамо. Он је 2004. године био у Бордоу, а ја 2009. Огромна је разлика између њих и нас! Та њихова технологија је разрађена до перфекције па и не чуди да су најпознатији у свијету по произвдоњи вина. Бордо има 1.000.000 становника а 850.000 њих се бави да ли самим винима или читавим маркетингом. То је прича која се не може испричати док се не види. Кога год сретнеш на улици свако је укључен. Првенствено држава стоји иза свега тога, имају велике подстицаје за школовање, технологију су довели до савршенства и због свега тога су надалеко чувени. Код нас је поднебље много боље него у Бордоу. Тамо има доста магле, лошег времена па не могу изгурати шећере какве ми овдје имамо на 260 сунчаних дана годишње. Да они то имају, ко зна шта би све још достигли. Од Француза смо учили, гледали  и пренијели колико смо могли. Нико неће да каже неке финесе, објасне оквирно а најбитније  прескоче, то мораш сам. Још учим, требало ми је искуства и времена. Посљедњих 15 година укључен сам професионално, а заправо сам у свему овоме цијели живот“.

Коријени – темељ на којем све почива

Некадашња изба, а данас вински подрум винарије Берак - вина са укусом минулих времена .JPG (171 KB)

Некадашња изба, а данас вински подрум винарије Берак - вина са укусом минулих времена 

„Први виногради породице Берак посађени су овдје, у Полицама прије 300 година. Њих, наравно више нема. Од старе куће која је била на мјесту садашње винарије остао је само подрум, некадашња изба. Сјећам се свега тога. На мјесту старе куће, сада винарије, доселио се први Берак на овим просторима, чији смо ми потомци. Када смо рушили да правимо винарију, нашли смо камен на којем је уклесана 1.700 – та година. Година када је тај наш први Берак овдје градио свој дом. То ми је била велика мотивација да истрајем у овоме што сам започео. Касније, и у вријеме Другог свјетског рата и многих других недаћа, мој деда никада није хтио да напусти ову земљу. Тако и ја. Имао сам прилику да живим негдје друго, али не могу да одем одавде. Све што знам о поријеклу повело ме да реализујем све што данас имамо“.