Руски студент, прашки дипломац, др Петар Рундо био је омиљен међу Требињцима

Петар Рундо са својом породицом

Прошлог мјесеца на Симпозијуму хирурга Републике Српске одржаном у нашем граду, др Предраг Пешко у уводном излагању говорио је о развоју љекарске праксе у Херцеговини поменувши др Драга Перовића, др Рудолфа Левија, др Милана Кебељића, др Петра Рунда и још неколицину љекара, који су Требињцима остали у најљепшем сјећању.

Готово у исто вријеме, редакцији „Гласа Требиња“ стигло је писмо од др Михаила Рунда из Франкфурта са молбом да истражимо живот и дјело његовог оца, др Петра Рунда. Послао је Михаило старе очеве фотографије, свједочанства, писма, рукописе ... а ми смо се потрудили да завиримо и у архивске изворе, те контактирамо Требињце, који се сјећају угледног љекара.

Др Петар Рундо је рођен у Мостару 5. августа 1895. године. Врло брзо се са родитељима преселио на Цетиње.

Др Рундо - из збирке фотографија др Угљеше Анђелића

Његов отац Ристо је млад напустио родни Мостар и отишао на школовање у Београд. Радио је и “науковао”, прво у једној великој књижари, а онда и у представништву “Сингера” у Београду. Стекао је иметак и вратио се у родни град те оженио Ангелином Дропо, из угледне херцеговачке породице. Године 1895. Ангелина је родила сина Петра. Немирног духа, предузимљив, Ристо прелази у Црну Гору, на Цетиње, гдје отвара књижару и бави се увозом шиваћих машина марке „Сингер“ из Аустрије. Из Беча доноси први бицикл - до тада чудо невиђено. Традиционално духовити Цетињани, за трен ока, смишљају крилатицу: “Ристо Рундо газда, на бициклу вазда!” Бициклом иде чак до Подгорице, гдје такође отвара двије радње, по узору на цетињске. Ристо, Ангелина и Петар су живјели на Цетињу од 1900. године у кући у Бајовој улици број 3. Тачно преко пута Влашке цркве, гдје им се 1902. родила и кћер Марица. Ристу је посао у Црној Гори добро ишао. Наруџбине у Бечу је одмах откупљивао и носио на Цетиње. Идила. Све до 1914. године када почиње рат. Тада је Ристо одведен у заробљеништво у Мађарску. Међутим, успио је преживјети.

На Цетињу је Петар завршио основну школу и Велику Државну Гимназију. У љетопису цетињске гимназије стоји податак да је Петар Рундо матурирао школске 1913/1914. године. Као што стоји и да је Краљ Никола увијек присуствовао полагањима Велике матуре. Тако је краљ, увидјевши да је овај виспрени дјечак током школовања остварио одличне резултете и увјеривши се у његово знање приликом полагања матурског испита, замолио Петра да оде у Пећ на годину дана. У Пећи, која је управо припојена Црној Гори, нису имали учитеља. Одлази у Пећ, а већ 1915. године по завршеној школској години добија стипендију и уписује студиј медицине у Москви.

Међутим, у октобру 1917. године избија Револуција. Цар је збачен. Бољшевици заузимају све царско и државно. Народ бјежи пред револуцијом и око четири милиона Руса напушта земљу. Бјеже на исток. Прелазе Урал. У том дијелу још увијек није било револуције. Чак је Петар Рундо наставио започете студије медицине у граду Томску, али не „задуго“. Револуција узима маха. Петар путује на хиљаде километара на исток, тражећи спас. Више од годину дана је путовао по непрегледним пространствима Сибира, од села до села. Свирао је виолину и тако зарађивао по кафанама за храну и преноћиште. Породица Рундо се нашла на окупу у Дубровнику 1919. први пут послије пет година, када се студент Петар, бродом преко Владивостока, вратио из Русије, једва преживјевши Октобарску револуцију. Ристо је већ био видно оронуо, вид га је издавао, касније је и ослијепио. По његовој жељи, Петар му је нашао човјека, који га је два мјесеца пратио по Црној Гори, јер је изразио жељу да се још једном “види” и загрли са пријатељима. Посебно са кумовима, а кумовао је тачно 60 пута.

Петар Рундо 1919. у Београду

Врло брзо је Петар Рундо пожелио наставити студиј медицине. Отпутовао је у Београд. Међутим, у Београду још није постојао Медицински факултет па је Министарство просвете тражило ”уточиште” за несвршене студенте. Године 1920. добија стипендију за наставак школовања у Прагу, гдје и завршава Медицински факултет 1922. године.

Уговором о стипендирању, тек свршени љекар Петар Рундо био је обавезан да одради љекарски стаж у дужини од годину дана и то у оном мјесту гдје га распореди Министаство. Тако је стигао у Сарајево, а послије приправничког стажа прешао је на службу у Требињу, гдје је радио од 1926. до 1934. године.

Колики је углед стекао у Требињу говори податак да је приликом посјете предсједника Владе, генерала Петра Живковића, управо др Рундо реферисао о здравственом стању у Херцеговини. О томе су извјештавале и новине „ВРЕМЕ“ од 08.04.1930. године.

„У 4.30 г. Претседник Владе генерал Петар Живковић је стигао у Требиње. Чим је стигао у овај град, г. Претседник се одмах упутио у среско начелство. При пролазу свет је поздравио г. Претседника са: «Живео!» Срески начелник г. Радојчић сачекао је г. Претседника и реферисао о стању његовог среза. Школски натзорник реферисао је г. Претседнику о школству у Требињу, у чијем срезу има 18 школа и 70 одсто писменог света. Учитељски кадар—изјавио је школски надзорник г. Ковачевић, — врло је добар и опште просветне прилике су на угледној висини. Срески санитетски рефертент г. д-р Рундо реферисао је г. Претседнику о стању здравства, нагласивши да је здравље код народа добро, да у Требињу постоји бановинска болница са 40 кревета и 4 амбуланте. Надзорник путева реферисао је о стању путева и саобраћајним приликама овога краја. Срески ветеринарски референт г. Богољуб Јајичанин реферисао је о стању стоке, рекавши да ситне стоке нема доста, да се нарочито гаје краве и коњи у овом крају и да заразних болести нема...“.

Др Рундо у Одбору Соколоског друштва (у средини поред Стева Дучића)

У Требињу је др Петар Рундо живио са оцем Ристом у Бреговима, као подстанар код породице Дучић. Видно изнемогли Ристо се одмарао сједећи у башти, док је син, што пјешке што на коњу, обилазио Требињце. Дјед Ристо је умро у Требињу, гдје је и сахрањен. Др Петар Рундо  је 1928. године оженио Зору Трифковић, родом из Бугојна. У том браку рођен је син Јован. Недуго затим, Зора је оболила од туберкулозе и умрла.

Владо Кукурић, угледни Требињац и хроничар бројних догађаја, на тераси свог дома, у насељу Полице евоцирао је успомене на доктора:

„Безброј пута је био у нашем дому, као и ми у њиховом стану у кући Дучића у Бреговима. Доктор је био врло угледан. Прави господин. Памтим га у одијелу са краватом. Носио је наочари за вид. Вољели су га Требињци, а он је био предусретљив. Ишао је и пјешке и коњем до најудаљенијих села и лијечио болесне. Кад сам, дуго година послије, срео њиховог сина Риста помислио сам „Каква сличност! Исти отац!“Госпођа Љубица је била јако лијепа жена“.

„Наш отац је три године био удовац, а онда је 1932. године упознао другу супругу Љубицу Дежуловић из Дубровника, моју мајку. Упознала их је Марија Брусман, коју је отац излијечио од туберкулозе. У тадашњем хотелу „Радић“, гостовала је једна дубровачка трупа. Међу њима је била мајка. Мој отац је дословно рекао Марији: ‘Молим те упознај ме са овом Дубровчанком, јако ми се свиђа!’ Вјенчали су се убрзо у манастиру Савина код Херцег Новог. Кум на вјенчању им је био градоначелник Херцег Новог, Мирко Комненовић. У браку са Љубицом рођени смо Ристо, Ангелина и ја“, упознаје нас са историјом породице др Михаило Рундо, који је радни вијек провео као љекар у Франкфурту, у Њемачкој.

Године 1934. др Петар Рундо бива премјештен прво на рад у Фочу, а затим и у сусједну Билећу. О том догађају његов син Михаило каже сљедеће: „Мајка нам је причала да је отац премјештен у Билећу због сукоба са тадашњим начелником општине Ђорђом Тупањанином. Начелник је желио да отац с њим оде на неки политички збор. Отац је то одбио, а овај му се осветио премјештајем у Билећу“.

Овог догађаја сјећају се и старији Требињци. Владо Кукурић, чије су породице биле кућни пријатељи потврђује да је у питању био сукоб око политичког збора, али се не сјећа о чему је конкретно било ријеч. Трагајући по архивима, проналазимо податак да је др Рундо заправо прво премјештен у Фочу, а само мјесец дана послије и у Билећу.

О премјештају др Рунда у то вријеме се чак извјештавало у штампи. Тако долазимо до документа, који је објављен у новинама „ПРАВДА“ од 14.02.1934. године.

„Указом Његовог Величанства Краља, на предлог г. Министра социјалне политике и народног здравља премештен је за здравственог вишег пристава код начелника Среза фочанског, 6. групе, др. Петар Рундо, досадашњи здравствени виши пристав код начелника Среза требињског“.

Исте новине дана 06.03.1934. године објављују текст под насловом „Премештаји“, гдје између осталог пише:

„Указом Његовог Величанства Краља, на предлог г. Министра социјалне политике и народног здравља, премештени су: за здравственог вишег пристава код начелника Среза билећког, 6. групе, др. Петар Рундо, досадашњи здравствени виши пристав код начелника Среза фочанског ...“

Даље, прича нам др Михаило да је његов отац 1938. године премјештен у Босански Брод. Породица Рундо сели из Требиња. Разлог новог премјештаја не зна. Рундови су у Босанском Броду живјели до јесени 1941. године. Ту их затиче Други свјетски рат. Враћају се у Требиње.

Није то било наше Требиње. Дочекало их је рањено, окупирано и тужно Требиње.

„Гарнизон италијанске војске је контролисао стање у Требињу. Италијани нису дозвољавали да се чине злочини у граду. Најбољи доказ њихове добре намјере је наредба да се изваде српске жртве из јама и да се сахране по хришћанском обичају. Тако је наређено да се изваде кости из Придворачке јаме. Мој отац је био присутан. Као службено лице. Он је био званично срески љекар. Направио је протокол. Извлачење из јаме је организовано 6. октора 1941. године и трајало је дуже од 6 сати. Постоје и потресне слике тог вађења, а на једној се слици види и наш отац“, истиче Михаило и даје нам копију фотографије са јаме.

Владо Кукурић нам је испричао да је др Рундо помагао партизанима лијечивши рањенике. Управо то је забиљежено у књизи „Херцеговина у НОБ-у“, у причи: „Браћа Вулешевић — Прве устаничке жртве“.

„ ... Стево је остао на мјесту мртав и ту смо га сахранили, а тешко рањеног Сима пренијели смо у његову кућу у Јушиће, затим у ограду Котлачу, а онда у „Анину ограду" у близини села. Мада је задобио неколико повреда по глави и тијелу, није било могућности да му се укаже благовремена и стручна љекарска помоћ. Сви смо жељели да му помогнемо, али ту „бапски лијекови" нису били од користи, па је требало тражити љекара. У то вријеме одлазак у град био је веома опасан, али су Симова породица, другови и пријатељи одлучили да потраже и доведу доктора Петра Рунда из Требиња. Знало се да је доктор Рундо под сталном присмотром усташких власти, па га је било ризично тражити, али се он и поред опасности за властити живот, спремно одазвао. Од Хума до Јушића дојахао је на коњу. Када је прегледао Сима и прописао му лијекове, рекао је: „Дајте му све што буде тражио". Схватили смо да му нема спаса. Симо је послије неколико дана умро у неподношљивим мукама. Стево и Симо Вулешевић били су прве устаничке жртве из Шуме требињске“.

Један сличан догађај „дошао је главе“ др Рунду. Мајка Љубица испричала је дјеци сљедеће:

„Дана 27. априла 1942. ваш отац је позван у Пољице. Ишао је таксијем. Возач је био поуздан. Требињац Ибро. Повео је и свога болничара Влада Форкапића јер је у Пољицу био партизански рањеник, којем је отац том приликом помогао. Владо Форкапић је тог дана остао са партизанима. Отишао је „у шуму“ као се то говорило, а послије рата одликован је орденом првоборца. При повратку из Пољица ваш отац је заустављен и спроведен у полицију. Полиција је била у кући на пијаци са лијеве стране, коју од Католичке цркве дијели само један зид. Вијест је прострујала градом. Сазнали су и италијански војници и одмах послали двојицу љекара у полицијску станицу. Јер им је отац помагао да лијече војнике кад је у гарнизону избио тифус. Љекарима (др Кокери, дјечији љекар из Болоње и један млади љекар из Рима) је речено да ће ваш отац бити само једну ноћ задржан, а сутрадан ће га пустити. Та два љекара су дошла код нас у кућу Дучића, у Бреговима да нас обавијесте да је отац у затвору. Тражили су од нас да однесемо мадрац и покривач јер то немају у полицији, а да ће га сутрадан пустити“, с великом горчином у гласу прича нам Михаило о тешким данима породице Рундо. Кад је мајка била свјесна шта се спрема, али није могла учинити ништа.

„Повјеровали смо у ту причу. Однијели смо мадрац оцу. Видјели смо га, али нам је било забрањено да причамо с њим. У једном трену, отац је мајци кратко на француском рекао – они све знају! Полицајац је нешто чуо, али није разумио - Шта, шта? Питао је. На томе је остало“.

Љубица је одвела дјецу кући, а ујутро је сазнала да је њен супруг Петар мртав. Породица и дан данас сумња да је Петар објешен. Постојали су очевидци, који су из дворишта видјели доктора како виси на решеткама. Докторове колеге из гарнизона италијанске војске су тражиле обдукцију. Полиција је била у чуду, али је пристала. Ово је прва званична обдукција у Требињу. Обдукција је показала да није било спољњих трагова насиља, довољно је било вјешање. Међутим, појављују се опречни документи. Михаило је нашао више њих,а ми смо у архивима пронашли зборник радова „ Санитетска служба у НОР-у“, књига IV у коме је наведем списак љекара погинулих у НОР-у. Под редним бројем 164 пише: „Рундо Петар из Требиња. Ухапшен од стране Италијана и стрељан у Требињу 16. априла 1942. године“. Сви Требињци знају да др Рундо није стријељан, а Михаило је чврсто увјерен да му је отац објешен од тренутка кад је у Франкфурту срео суграђанина Воја Секуловића.

„Војо Секуловић, Требињац који је живио и радио у Франкфурту, ми је испричао да се он, као и друга дјеца, пео на зид иза затвора. Да је видио др Рунда како виси, отрчао кући и рекао мајци шта је видио. Она му је ударила шамар и рекла да не прича глупости“, истиче Рундо како, хтјели признати или не, увијек неко нешто види.

Јавна сахрана је била забрањена, али су дозволили да искључиво фамилија и то ноћу, сахрани покојника.

„Ноћу смо таксијем дошли на гробље. Сјећам се да је свитало. Од Требињаца је дошла једино Маринка, стара Чехиња, наглува. Није знала за забрану. До мртвачнице у Требињу допратила нас је комшиница Зора Дучић, а дошла је и Марија Брусман. Њена сестра Радмила, код куће, чувала је моју сестру Ангелину,  којој је било тек два мјесеца. На гробу се појавио и требињски фотограф Душан Бокоњић, кога је послала полиција да сними сахрану. Он је касније нашој мајци предао три сличице, које смо сачували“, прича нам др Михаило како им је та ноћ промијенила живот. Знали су да морају да бјеже. Италијани су им помогли да се докопају Боке. Љубица, иако Дубровчанка, рођена је у Херцег Новом. То је била Италија за вријеме рата па су они од италијанског конзулата у Дубровнику добили одобрење да се пребаце „у Италију“. Војним камионом, такође ноћу, су отишли у Херцег Нови, а онда за Рисан, гдје су „као Италијани" наставили школу. Тамо су од раније имали кућу, а и сада се млађе генерације Рундових тамо окупљају.

У рисанском гробљу почивају земни остаци др Петра Рунда и његове супруге Љубице, као и њихових родитеља. Ту су сахрањени и докторов најстарији син Јован и његова супруга Милосава. Други брат Ристо је 2016. године преминуо на Флориди. Михаилова жеља је да његову урну пренесу у Рисан. Њихови потомци су расути по „бијелом свијету од Енглеске, преко САД-а до Њемачке, али живе за тренутке кад се окупе у породичној кући у Рисну и евоцирају успомене на угледне претке“.

Украдена виолина

У дубровачкој луци, послије двомјесечне пловидбе из Владивостока дочекали су га родитељи и сестра Марица.  Док се поздрављао са њима, неко му је, иза леђа, украо виолину. Виолина, коју су му купили родитељи док је био у гимназији. Носио је увијек са собом. Тако је диљем Русије и на самом броду, свирао виолину и прехрањивао се. Никад је није прежалио.

Бољшевици и студенти

Док је бјежао од Октобарске револуције све даље и даље на исток, Петар Рундо је био обучен у униформу студента московског универзитета. „По повратку на Цетиње, отац је причао да га је та униформа у више наврата спасила од разјарених бољшевика који су убијали све пред собом, али нису студенте“, објашњава ми др Михаило Рундо.

Помоћ устаницима (Цитат из књиге „Херцеговина у НОБ“)

„Посвећена је нужна пажња извјесном броју грађана који су се истицали својом оданошћу народноослободилачком покрету. Са многима од њих су одржавани појединачни контакти, а ангажовани су нарочито у акцијама обезбеђења финансијских средстава. Овом приликом посебно истичемо двојицу љекара: Петра Рунда и Рудолфа Левија. Др Рундо је, као младић, учествовао у октобарској револуцији, а у току Другог свјетског рата поново је био у свом Требињу. Сарађивао је непосредно са Мујом Зубчевићем, студентом медицине и секретаром Мјесног повјереништва КПЈ за Требиње. Илегалним каналима отпремали су устаницима љекове и санитетски материјал. Др Рундо је илегално одлазио међу устанике и лијечио их, посебно рањенике. Остало је запамћено да је давао и више него што је могао“.

Очева биљежница

„Наш отац је почео да попуњава једну биљежницу са предавања на Факултету, још у Москви 1915 године и то је чинио до 1917. године на руском језику. Она има 320 страница. Ту је биљежницу увијек са собом носио. У Прагу 1919. године је наставио да у њу биљежи на њемачком језику. Када је савладао чешки – онда и на чешком! Рукопис је веома читак и лијеп. Шаљем Вам скенирано“, поручио нам је Михаило.

(У наредном броју настављамо причу о породици Рундо. Читајте како је дјед Ристо спрао љагу са образа краљевске породице Петровић.)

Јелена Ковачевић