Мастер графике Сњежана Домазет Уљаревић, својим радовима, једнако сликама као и графикама, на изразито суптилан начин уводи посматрача у један посве посебан свијет. Њен свијет, испреплетен коријенима, као траговима једног времена којем не дозвољава да оде у заборав. Чувајући у себи слике из дјетињства, припада онима који са собом увијек носе осмијех, неку ведрину и топлину југа и херцеговачког поднебља, одакле је поникла. Стога њени радови плијене, а овјековјечени бојама, као својеврсним одговором на лична и дубока преиспитивања, нуде призоре пуне њежности и животне радости. Препознајемо их у готово свим њеним сликарским опусима, а веома су интересантни и на торбама, новом искораку, којим је још једном потврдила умјетничке пориве.
Члан је и Удружења ликовних умјетника Војводине „СУЛУВ“, а једна је од оснивача и потпредсједник Удружења ликовних умјетника Источне Херцеговине „Милорад Ћоровић“, које је 2015. године за вријеме предсједавања БиХ у Вијећу Народа, представљало Источну Херцеговину у Стразбуру, у Француској. Била је то прилика да, заједно са колегама из Удружења, представи и своје слике. Учествовала је и на бројним ликовним колонијама и симпозијумима у земљи и региону, а излагала је на преко стотину колективних и 15 самосталних изложби у БиХ, Србији, Црној Гори, Македонији, Француској, Румунији и Турској.
О свом стваралаштву не говори често ни превише. Припада онима који препуштају другима да сами пронађу пут до њених слика, вјерујући да је то једино исправно. Зато су њени радови одавно нашли своје мјесто широм свијета. Безрезервно воли ово херцеговачко тло па није случајно што о њему толико често и веома радо проговара, малтене кроз све сликарске форме.
„Волим наш камен, то је наша Херцеговина. Тај камен дубоко је везан за наше насљеђе, за оно што генетски носимо у себи, испливава негдје свјесно, а негдје подсвјесно. Најупечатљивије је то у мојим сликарским опусима „Коријени“ и „Насљеђе“. Код мене се непрекидно преплићу мотиви камених кућа, као и маслина које пак више имају духовну страну, психолошку анализу људи, а опет, као мотив су везане за Херцеговину, попут свих мојих опуса. И у графици, су моји радови више полуапстрактни и тематски посвећени интимној рефлексији и универзалној теми човјека, његовој егзистенцији и судбини. Они представљају покушај да изразим унутрашња превирања, емоције и спознаје на друштевне околности, природу људских односа, нестабилности времена у којем живимо и психологију нашег поднебља. Са друге стране, фасцинантна ми је наша историја, све кроз шта су прошли наши преци, као уосталом и тај начин живота у складу са природом, суживот са кршевитим окружењем, који је некада био много љепши и потпунији. Све то је оно што мене истински инспирише“, каже нам Сњежана оно што и сами слутимо већ с првим погледом на њене радове.
Повратак на вријеме које нема заборав, учинило нам се, управо је тренутак сјећања који са пуно љубави настоји да оживи на платну. Сваки осјећај проткан призорима прошлости, она враћа у садашњост, дајући им снажан печат вјечности.
„Када пролазим поред камених, старих и напуштених кућа увијек осјетим неку тугу због тога и размишљам ко ли је ту некада живио и шта би све ови зидови могли да нам испричају? То сам хтјела да овјековијечим. Кућа на селу моје бабе, мамине мајке, недавно се урушила, а мало прије тога сам је насликала, баш онакву какву је носим у срцу, са свим дивним тренуцима које сам одатле заувијек са собом понијела. Ту смо проводили доста времена, а село је било пуно људи. И та наша села и те куће чиниле су она исконска огњишта и заиста носе, не само физичко, него и много снажније, духовно насљеђе које нас је обликовало“.
У СКЛАДУ СА СОБОМ
„Сликам увијек, то је мој издувни вентил. Предиван начин живљења уз који сам схватила да никада не морам отићи у пензију, већ ћу моћи сликати заувијек. Имати тај и такав, властити свијет, просто је Божији дар на чему сам му јако захвална! Вјерујем да се исто овако осјећају и сви који се баве оним што воле. Чак и ако се некад толико унесем у рад и знам се мјесецима „борити“ са сликом, све то носи неку своју драж. И баш због тога нисам љубитељ слика по наруџби, више волим кад мене нешто покрене да тада сликам и да таква слика нађе пут до срца људи!“
Иако је дипломирала и магистрирала на графици, живот ју је одвео у сликарство. Ипак, њен први избор, како то често и бива, с времена на вријеме нађе начин да је подсјети колико воли и тај стваралачки процес, као и графички и модни дизајн. Томе у прилог говори чињеница да јој је 2016. године припала друга награда за лого - идејно рјешење заштитног знака за Регулаторну комисију за енергетику РС, али и повратак на мастер студије.
„Графику баш волим и једно вријеме сам се интензивно бавила њоме, међутим, незгодно је јер захтијева пресу, која осим што прилично кошта, тражи и посебан простор за рад, малтене читав атеље. Графику сам једино могла да радим у техници која се могла ручно штампати, мале формате за различите конкурсе, попут Бијенала у Србији. Из тих разлога, некако сам је скрајнула, али често јој се враћам. Када сам се на мастер студијама поново сусрела са графиком, након толико времена, осјећала сам се заиста фантастично! Могућност изражавања кроз различите ликовне медије је, за умјетника, заиста велика ствар и благодат!“
А ту благодат, искусила је кроз разноврсне прилике које су је градиле на најбољи начин. Са ове временске дистанце, и више него довољно да схватимо да је свака имала своју сврху.
„Послије завршетка основних студија, 2000. године, добар период сам се бавила графичким дизајном. Пет година сам радила на мјесту техничког уредника и графичког дизајнера у новинама „Глас Херцеговине“. Био је то предиван посао, напросто сам уживала и данас ми је жао што је та прича завршила. У том периоду сам урадила припрему и дизајн неколико књига, бројне каталоге и промотивни материјал за Кошаркашки камп „Дејан Бодирога“, Туристичку агенцију „Ушће травел“, УЛУИХ, монографију за Манастир у Мркоњићима, брошуру „Требиње-бисер Медитерана“ под покровитељством USAID-а и SIDA-е и још мого тога. 2014. године сам била Члан међународног стручног жирија за избор најбољег ентеријера и дизајна угоститељских објеката у региону под називом „Гримизна кугла“, у организацији магазина Ентеријер.ба“.
ЧЛАН СУЛУВ-А - ПОСЕБНА САТИСФАКЦИЈА
„Много сам се радовала када сам постала члан Савеза удружења ликовних умјетника Војводине – СУЛУВ, који носим непуне три године. То ми је посебна сатисфакција јер је то удружење државно, признато у Србији. Са једне стране, то потврђује да сам активан умјетник, да иза себе имам године рада, велики број изложби, усљед чега расте и мој кредибилитет као умјетника и некога ко припада онима који доприносе култури, што је веома битно. Са друге стране, прикупљајући документацију, тек тада сам схватила колико тога сам урадила. Поред изложби ту је и много других активности, рад у Удружењу УЛУИХ „Милорад Ћоровић“, разни симпозијуми, пројекти остварени у сарадњи са разним међународним организацијама, Градом Требињем, Министарством цивилних послова што као координатор, што као учесник или предавач и онда, кад се све то посложи, кад саберем, то је читавих 25 година рада, које сам често подразумијевала. Посебно ми је драго што су ова два удружења, УЛУИХ и СУЛУВ, на моју иницијативу, ове године остварили дивну сарадњу. Наиме, УЛУИХ је у оквиру пројекта, „Дани Улуих-а 2022-2024.“, организивао изложбу радова чланова СУЛУВ-а у Галерији Бокић у Требињу, а СУЛУВ је у оквиру свога пројекта „Повежи, обележи 2024.“, организовао изложбу радова чланова нашег Удружења у својој галерији у Новом Саду. Овим се остварила лијепа сарадња ова два удружења која ће се, надам се наставити и убудуће“.
Комбинација искуства, вишедеценијског рада, талента, на првом мјесту љубави и потребе ка непрестаном умјетничком изражавању, изњедрила је и посве нови Сњежанин опус - платнене торбе са цртежима и сликама Требиња. Била је то спонтана одлука, а донекле и повратак међу нека давна, дјечија маштања.
„Волим примијењени дизајн и мој дјечији сан био је да будем модни креатор. И имала сам једну модну ревију на бањалучкој „Недјељи моде“, дизајнирала сам моделе, свакодневну моду, као и моду за мушкарце и дјецу. Дизајнирала сам, у два наврата, хаљине за наш црквени хор. Имам и сада колекцију хаљина коју сам давно некад радила, али је никад нисам реализовала. У једном тренутку пожељела сам да пробам нешто ново, другачије од свега што сам искусила до сада. Цекере обожавам и када сам на поклон добила предиван из Музеја Ермитаж из Русије, синула ми је идеја да бих нешто слично могла да дизајнирам и од мојих слика и цртежа Требиња. Тако је настала идеја да на цекерима принтам радове, чак и неке давно сликане, још од прије 10-15 година“.
Сваки цекер је оригиналан и на себи носи по тренутак времена из града на Требишњици дочаран из Сњежанине визуре, што не само да им даје посебну драж, него и тежину, с обзиром да сваки представља по једну причу сентиментом обојену. А сасвим засебну поруку носе печат и лого, који је пажљиво осмислила, чинећи ове платнене торбе посве аутентичним.
„Давно некада сам радила серију слика под називом „Травунија земља Хумска“, везано за мотиве са подручја тадашње Травуније, а данашње Херцеговине и на неким сам урадила грб-печат Травуније, који представља симбол ове регије и то сам искористила умјесто назива. Тако да се на сваком цекеру, поред мојих радова, налази лого и овај печат. Све ми је то дошло спонтано, а испало је мого боље него што сам очекивала. Толико да сам већ урадила и нову серију цекера. Сваки је јединствен и одличан је као поклон, а првенствено одличан за промоцију мојих радова јер лого на цекерима води ка мојим страницама на друштвеим мрежама, тако да и на тај начин људи могу видјети моје радове. Мени су драгоцјени, подсјећају ме на толике године љубави и труда које сам уложила у сваки свој рад“.
Након година интензивног рада, свјесна да се у животу све догоди онда када смо за то спремни, нема намјеру да престане да ствара. Скромна када треба говорити о себи, ипак сазнајемо да би рад на цекерима вољела проширити и на друге начине. Инспирацију има и, на срећу, још није престала да сања. О свему што Сњежана Домазет Уљаревић јесте, најбоље говоре њена дјела. Како она стваралачка, тако и људска. Зато нам је јасно да је највише испуњава када ради за своју душу, а водећи се емоцијама, као и сваки пут до сада, имамо прилику да, било на платну, било на торбама, свједочимо чудесно исприповиједаном колориту.
„Почетком ове и крајем прошле године имала сам изложбе слика под називом „Насљеђе“ у Гацку и Невесињу и, по ко зна који пут, овакви сусрети ме подсјете зашто се овим бавим. Зато не волим када правим паузе у сликању јер инспирација долази радом. Дешава ми се да кад извјестан период не сликам, осјећам како све у мени крене, и немир и жеља и потреба и тјескоба који траже пут ка вани, а тај пут иде кроз сликање. То ме и даље испуњава и покреће!“
