Сцена из комада:
ФОМА: Нек престане да лаже, иначе ће добити своје...
БЛИЗАНАЦ (плаче): Сам лажеш... ја сам је видео... била је тако лепа... златна...
Из удаљеног угла се појављује буновна мала риђокоса девојчица са огромним
стомаком.
ТАЊА РИЂА: Баш сте прави јарци. Не дате ми да одремам. Што се дерњате?
ФОМА: Ништа. Због маме.
ТАЊА: Будале. Нашли сте због чега да урлате. Нисте ви имали никакву мајку, па макар се
драли до сутра.
ФОМА: То је ти ниси имала.
ТАЊА: И ја је нисам имала.
БЛИЗАНАЦ: А ми смо је имали!
ТАЊА (зева): Ах, поноси се тиме до пензије, главо купуса! Добро, де, немој да се
дереш. А ти, Фомка, како ја видим, имаш пилећи мозак.
ФОМА (уздише): Знам ја то.
ТАЊА: Брата лемаш. Зар је то лепо?
БЛИЗАНАЦ: Он ме не лема!
ТАЊА: Досадили сте ми. Хоће ли Ожиљак скоро? Цркла сам од глади...
БЛИЗАНАЦ: Тањка, а ми појели векну. Овај нас частио, Вењка.
ТАЊА (коначно примећује ВЕЊКУ који растројено пиљи у њен стомак): Па, што си се
удрвенио? Нови, а?
ВЕЊКА ћути.
ТАЊА (задовољно): Значи, нем.
БЛИЗАНАЦ (радосно): Није он нем. Вења, ти ниси нем?
ТАЊА: Знате шта, браћо, лепо би било да одете по хлеб, а?
ФОМА: А хоћеш ли да нам даш паре?
ТАЊА: Одакле ми, мили моји? Да их можда не рађам? Па зар ви нисте ништа зарадили?
ФОМА: Зашто... Ожиљак ће да нас среди ако ми без њега... без њега...
ТАЊА: А ми му нећемо рећи, а? 'Ајде, тутањ! Коме ја говорим, Фома!
ФОМА: Добро. Идемо. Вења, ми ћемо брзо, немој да одеш.
Одлазе. Пауза
ВЕЊКА: Ко си... ти?
ТАЊА: Ја? Тањка. Риђа.
ВЕЊКА: А... шта ти је... то?
ТАЊА: Стомак. Шта је, зар никад ниси видео?
ВЕЊКА: Огроман...
ТАЊА (поносно): Аха. Огроман. (хвалисаво) Ускоро ћу да се породим.
ВЕЊКА: Ти?!
ТАЊА: Па нећеш ваљда ти!
ВЕЊКА: Како то... да се породиш?
ТАЊА: Ти мора да си неки блента! Како жене рађају?
ВЕЊКА: Ти си још... мала...
ТАЊА (увређено): Ако баш хоћеш да знаш, ја имам менструацију још од девете године, а
сад ми је скоро петнаест.
ВЕЊКА (мало тога је разумео): Петнаест?
ТАЊА: Да ниси можда глув?
ВЕЊКА: А ја сам мислио...
ТАЊА: А ти се прекрсти, како те беше оно зову?
ВЕЊКА: Вењамин.
ТАЊА: Па, Вењамине, откуд се ти створи код нас?
ВЕЊКА: Из манастира.
ТАЊА: Одакле то?
ВЕЊКА: Из манастира.
ТАЊА: Шта си ти, некакав калуђер?
ВЕЊКА: Још увек не.
ТАЊА: А спремаш се?
ВЕЊКА: Да, живео сам као искушеник код монаха.
ТАЊА: И шта си тамо радио?
ВЕЊКА: Шта ми нареде, то сам и радио.
ТАЊА: Па?
ВЕЊКА: Цепао дрва, стругао... па сено... башта, носио сам воду... све...
ТАЊА: А како си доспео овамо? Ногирали те?
ВЕЊКА: Нису...
ТАЊА: Ногирали те, шутнули!
ВЕЊКА: Сам сам отишао.
ТАЊА: Зашто?
ВЕЊКА: Игуман није благословио.
ТАЊА: Како... то? Ко ти је тај, игуман?
ВЕЊКА: Па... начелник.
ТАЊА (весело): Капирам. Ниси му се допао!
ВЕЊКА: Зашто... ја сам се трудио...
ТАЊА: Не секирај се. Сви начелници су волови.
ВЕЊКА: Не смеш тако да говориш.
ТАЊА: Пази ти њега!
ВЕЊКА: Грех је.
ТАЊА: Шта је то?
ВЕЊКА: То је... то је када некога мрзиш... или псујеш, или, уопште...
ТАЊА: Значи, ти мислиш да треба све да волим?
ВЕЊКА: Све.
ТАЊА: Све-све?
ВЕЊКА: Бог воли све.
ТАЊА: И Синета?
ВЕЊКА: То... не знам, ко је то?
ТАЊА: Видећеш. То је један човек.
ВЕЊКА: Ако је човек, треба га волети.
ТАЊА (смеје се): Баш да видим како ћеш га заволети!
ВЕЊКА: А зашто да га не волим?
ТАЊА (шапуће): Он је убио човека.
ВЕЊКА (такође шапатом): Како то, "убио"?
ТАЊА (смеје се): Врло просто. Потукао се и убио.
ВЕЊКА: То... то је он случајно, сигурно је случајно.
ТАЊА: Ма немој, случајно! Зарио му шило, до краја. Морали смо због њега да се
селимо. (…)
С руског превео Новица Антић (*објављено у часопису „Сцена”, 1995. године)
Фото: Младинско драмско студио „Прличко“ Велес
