Претпосљедње фестивалске вечери свједочили смо исконској позоришној катарзи уз ансамбл Студија глуме – ТЕАТАР 011 и „Лет изнад кукавичјег гнезда“. Увијек на висини задатка, и овај пут дочекани су са радошћу, а испраћени онако како изнова заслужују – емотивним, дуготрајним аплаузима, позивима на бис и овацијама. Публика је била на ногама, одајући велико поштовање овим изузетним младим глумцима, редитељки Наташи Радоњић и комплетној екипи која нас сваки пут остави задивљене.
Роман америчког писца Кена Кизија, написан шездесетих година прошлог вијека, са темом о слободи избора, мишљења, говора, уопште слободи живљења као насушној човјековој потреби, и након више од пола вијека једнако је актуелан. Тема, коју је ТЕАТАР 011 поставио пред публику, дајући нам, као и сваки пут до сада, милион разлога да се трудимо да будемо бољи.
И поред култног филма Милоша Формана и безброј позоришних адаптација овог дјела професионалних позоришта, и сами су се, учинило нам се, ухватили у коштац са слободом избора да на позоришне даске донесу оно што желе, дајући нам аргумент више да се за лична увјерења вриједи борити!
Награду за најбољег међу најбољима, жири публике уручио је Александру Радојковићу, за улогу Рендала Патрика Мекмарфија, који је одмах по завршетку представе, након више од сат и по времена тумачења овако комплексне улоге, тако лако сишао са бине и са осмијехом и љубазношћу издвојио неколико минута за разговор са нама.
- Ми уживамо сваки пут када дођемо у Требиње, додуше ја сам прошле године први пут био овдје, али као и већина нас, заљубио сам се одмах и у град и у људе. Ово је стварно јединствена публика, какве нема на Балкану, готово сам сигуран у то! Заиста - неко ко зна да цијени позориште, позоришни труд и комаде који се изводе. То доказују увијек пуне сале града домаћина Фестивала фестивала, тако да је увијек велика част бити овдје и играти пред оваквом публиком!
Нама је привилегија гледати изнова сјајне глумачке бравуре вашег ансамбла, сваки пут нас одушевите и сваки пут се бавите темама које тјерају на размишљање. Тако је било и овог пута, дакле „Лет изнад кукавичјег гнезда“, прича о слободи духа, говора, мишљења све оно што је важно за свког појединца, а са друге стране, чињеница да међу нама увијек постоје они храбри који се усуде да кажу шта мисле, изнесу свој став, и онда када то није пожељно, а свакако је потребно.
- Управо тако. Ради се о темама које, прије свега нас, чланове театра, занимају. Циљ нам је, поред тога што смо ту да забавимо људе, да ипак, на неки начин, уљепшамо то вече, али понудимо и питања која ће свакога натјерати на размишљање, на изналажење неких нових одговора. Некако и нама то највише прија. Наравно, радили смо и представе које су само за опуштање, али овакви комади из нас самих, као чланова театра и глумаца, траже много. Самим тим, ако успијемо то да оправдамо, значи да ћемо дати много, што је нама и циљ. Тако да је `Лет изнад кукавичјег гнезда`, у том смислу био и логичан избор.
Ово дјело се бави односом између добра и зла, својеврсна је ода слободи, а Мекмарфи, односно лик који сте тумачили, управо је онај појединац који се за ту слободу и бори. Да ли препознајете код себе те сличности с њим?
- Искрен да будем, да, препознајем и то је оно због чега сам одмах био одушевљен када ме Наташа позвала и питала да играм ову улогу. Прије свега, част је уопште и помислити играти улогу коју је одиграо Џек Николсон, то је стварно велики задатак и поготово тај моменат у којем људи обично воле да осуде аматере који раде нешто што су професионалци прије тога радили. Међутим, одлучили смо да прикупимо ту храброст и нека осуди ко код хоће, управо у томе и лежи та слобода – играти шта год срце жели! Али свакако смо се трудили да отклонимо тај притисак, да оправдамо своје ликове, да их заволимо и пригрлимо. Патрик Мекмарфи за мене је херој и увијек ћу се трудити да будем Мекмарфи у том смислу његовог слободног духа и борбе да људе поново врати у оно што су они заправо, не да од њих направи нове бунтовнике, него да им покаже да сви ми у себи имамо тог хероја, који може да нас избави из било које ситуације.
Ово је она врста представе или филма, с обзиром да је роман и екранизован, са доста црног хумора и сатире, која публику и насмије. Међутим, када се све заврши, када сви останемо сами са собом, остаје нам осјећај горчине, неке тјескобе, туге, безброј питања, треба се носити са оним што смо гледали. Како је вама било улазити и излазити из лика?
- То је, такође био један процес уживања, морам признати. Конкретно, волим своје ликове да вјежбам, да на пробу долазим спреман и сматрам да је то једино фер према свима, а да се прије пробе ради на тим ликовима. Наравно, уз помоћ Наташе, редитеља, ми градимо те ликове. Оно што је мени увијек важно, па тако и за ову улогу, је облачење у костим које је мој одлазак у град, наручивање пића, јављање комшији, разговор са људима, одлазак у стан, односно те неке обичне радње које се не виде на сцени и које немамо конкретно ни у роману ни у филму. Оне дају баш те конкретне `зачине` како обогатити свој лик и како се, заправо, спремити и ући у њега. Трудио сам се да све те методе које могу `покупим` сам, тако да кад дођем на пробу имам шта и да понудим колегама. Заиста, било ми је уживање, јесте напорно, али када се нешто воли, онда није тешко.
Ви сте свакако оправдали све што сте уложили у ову улогу. Да се подсјетимо, на овогодишњем Републичком фестивалу позоришних аматера Србије освојили сте награду за најбољу мушку улогу, а у Требињу и за најбољег глумца вечери на Фестивалу фестивала.
- Да, ето и то се догодило, али поред овако феноменалне екипе и тимске енергије коју имамо, то уопште није тешко. Када имате овакав тим, када се оволико сви потруде, некако све то, ваљда, дође само од себе. Заиста је било уживање радити ову представу. Нарочито због саме публике, знамо гдје играмо, са тим смо одлично упознати и просто смо жељели све да поклонимо Требињу и требињској публици, која то умије и те како да цијени. Надам се да ћемо се поново видјети и да ће доласци на Фестивал фестивала постати наша традиција!
