Побједници овогодишњег Републичког фестивала аматерских позоришта Србије – Аматерско позориште КЦ Кисач, пете вечери фестивала представили су се требињској публици позоришним комадом „Сметови“.
Донијели су нам и данас актуелну тему, причу о љубави која доживљава трагичан крах када примат преузме борба за материјалним вриједностима. Причу и о незавидној судбини жене, која у рукама мушкарца нема право избора, чему и стотину година касније од када је ово дјело написано, нажалост свједочимо, као и својеврсној потчињености дјеце од стране родитеља. како би задржали своје мјесто у породици и сачували имање.
Овај сјајни ансамбл први пут се представио у Требињу, изазвавши огромно одушевљење публике, а жири публике био је једногласан у одлуци да награду за протагонисту вечери додијели младом глумцу Ивану Привизеру, за улогу Мартина.
Видно уморан, не само играјући један овако тежак комад, већ и због врућине под теретом зимског костима који је носио, ипак нам је пришао са осмијехом и веома срдачно подијелио утиске и са фестивала, али и саме изведбе овог комада.
- Први пут смо овдје и мислим да је ово, можда, јединствена прилика за нас јер ко зна да ли ћемо икада више догурати довде. Ми се томе свакако надамо и жељели бисмо. За први пут, мислим да смо урадили добар посао и задовољни смо са оним што смо постигли. У Требињу нам је заиста лијепо и остаћемо овдје до краја фестивала.
На нашу позоришну сцену донијели сте емотивну представу, која је, вјерујемо на свакога оставила дубок утисак и траг. Тема је, нажалост, и данас актуелна, иако је комад написан прије стотину година. Како је било радити „Сметове“?
- Све је то један процес који смо радили са нашом редитељком па смо се на ову драму донекле већ и навикли, мада, тема као тема, није пријатна. Мало нам је и блиска из разлога што долазимо из средине гдје се овакве ствари, мислим на борбу око имања, свађе, мушко-женске односе и сада дешавају, посебно на Балкану, а чак и свуда у свијету. Ово дјело је написано прије сто година, а ето, ова тематика је и данас присутна у нашем друштву, што је тужна чињеница.
Управо је ваш лик, Мартин, приказ тога о чему говорите, не само мушко-женских односа, него и спознаје да ће неке друге ствари, нажалост, љубав ставити у други план или је у потпуности занемарити. Ту је приказана и извјесна Мартинова трагичност.
- Да, он прво дјелује као брижан муж, заљубљен у своју жену, остаје уз њу и када им се догоди трагедија да добију мртво дијете, остаје јој вјеран у тим тешким тренуцима. Међутим, оног тренутка када схвата да отац размишља да му не остави имање или да се ожени и имање дијели на више дијелова, ту долази до промјене у његовом карактеру и он прелази на лошију страну. Долази до тога да одбацује љубав зарад имања и показује своје право лице.
Жири публике је наградио ваше изванредно тумачење ове улоге?
- Заиста сам им захвалан. Ипак, награде су, како ми често волимо да кажемо, формалност. Овдје смо највише дошли да се представимо и уживамо у игри. Награде нису пресудне, иако јесте лијепо када неко примијети ваш рад и труд.
Труд комплетног ансамбла прилично је препознат на фестивалу у Кули, гдје сте освојили прегршт награда, што вас је и довело на Фестивал фестивала и у Требиње.
- Да, прво смо побиједили на покрајинском такмичењу у Србији, односно у Војводини па смо ишли у Кулу на Републички фестивал, гдје смо освојили прво мјесто. Тамо смо играли на словачком језику, на оригиналној варијанти, а за Требиње смо спремили представу на српском језику. Иако се овај комад и изводи на словачком, жеља нам је била да публика и жири у Требињу имају потпуни угођај, без језичке баријере.
Ово је премијера представе на српском језику. Морамо истаћи да сте се добро снашли, иако сте се за играње у српском преводу припремали свега мјесец дана?
- Тако је. Највећи проблем нам је био што Хурбанови текстови нису преведени на српски језик и ми смо се трудили да то урадимо што боље. Било нам је важно да не звучи чисто као формалан језик, него да реченице буду смислене и као такве дочарају све што је аутор желио рећи на словачком језику.
Аматерско позориште Културни центар Кисач има дугу историју. Идуће године обиљежавате 120 година постојања и рада, што доста говори о озбиљности и стваралаштву вашег позоришта.
- Да, наше аматерско позориште заиста дуго траје. Имало је паузу од '70. до '90. година, када је обновљено и од тада неуморно дјелујемо. Сваке године имамо једну премијеру и надам се да ћемо тако наставити и даље.
