Друге фестивалске вечери на позоришним даскама Културног центра гледали смо потресну драму, причу о злу и невиности страдања у Другом свјетском рату, али и причу као опомену на сваку врсту трагедије, на страдање недужних и невиних, усуда, не само једног народа, него и сваког појединца.
Позоришни комад Летечке театарске трупе из Тетова, настао по истоименом роману ирског писца Џона Бојна „Дјечак у пругастој пиџами“ публику је оставио нијему. У нешто више од сат времена, колико је трајала представа, емотивни набој био је опипљив, а овај дивни ансамбл награђен је дуготрајним аплаузом, онако како су заслужили. И глумци, али и свака жртва било каквог страдања којој је, макар и путем умјетности, одата почаст јер је заслужује!
Жири публике, једногласном одлуком, признање за најбољег глумца вечери додијелило је Владимиру Јовановском за лик управника концентрационог логора Франца Вајсмана, уједно и редитеља представе.
Иако потресен оним што је донио на сцену и, како је сам рекао, тешко се вративши у „своју кожу“ био је срдачан и расположен да са нама подијели утиске:
- Част је примити награду са једног од стубова позоришне умјетности! Фестивал фестивала је нешто за шта се вриједи спремати и вриједи играти. Хвала свима који су одлучили да мени додијеле ту награду, а прије свега публици на искреном, великом и дугом аплаузу, то је, искрено речено, наша највећа награда. Хвала свим људима који су ово организовали, без којих ми не бисмо могли одрадити наш задатак и, прије свега, пријатељском и братском Требињу!
Било је потресно, веома емотивно гледати ово позоришно остварење. Осјетило се то и у сали, тај мук, тишина. Како је вама било играти овако тешку представу и тумачити овакав лик?
- Задатак једног глумца, једног ансамбла и позоришта је тешко бреме. То значи носити сав живот, сву историју, све добро али и зло свијета у себи, а притом глумац, без разлике што за представу скида своју одјећу и облачи костим, он увијек задржи и нешто своје. Као што своје нешто понесе у лику који игра, исто нешто донесе из представе у приватни живот, поготово када се игра оваква тешка, потресна представа, која није фантазија него нешто што се догађало и нажалост - догађа се. Тешко је направити то јер се треба суочити и живјети са исконским злом у себи и са таквим карактером на сцени, носећи сав тај товар и то бреме кући. Тако да су сви чланови ансамбла, укључујући и мене, заиста истрошили дио себе и оставили га у овој представи, заувијек се уградили. Одговор је – тешко је пренијети то, али задовољство је када се направи контакт са публиком и мислим да је вриједило.
Поред тога што сте тумачили главну улогу, ви сте и редитељ ове представе. Колики је и какав то изазов за вас био?
- Било је изазовно и, наравно, тешко. У глобалу се то треба избјегавати јер је најтежи дио самокорекција, а редитељ мисли да све зна, да све може и у свом дијелу најмање корекције изврши. Друго, да ли је тешко, ако имаш добар тим онда је важна она Микеланђелова – ја не правим скулптуре, него од камена само извадим оно што не треба. Тако да сам ја само извадио оно што не треба, а ансамбл је, у суштини, био спреман да одради све остало. Ова представа живи већ другу годину и надамо се да ће живјети још пуно, играти се на сцени јер је вриједила сваке муке и сваког труда.
Представа је, такође, уврштена и на репертоар професионалног Народног позоришта у Скопљу, гдје је такође играте?
- Да, чланови Умјетничког савјета македонског Народног позоришта, наше најреномираније театарске институције су погледали нашу представу и одлучили да нас позову да будемо гости у њиховом репертоару. Играли смо је цијеле прошле позоришне сезоне. Сале су биле пуна, реакције одличне, ми презадовољни. Неко би рекао да је то врх, не, наш врх је управо Фестивал фестивала! Поносни смо што играмо на репертоару највеће македонске професионалне куће, али ипак, врх је играти међу најбољима. Зато мислим да смо више поноснији што играмо овдје, иако нам је предивно што играмо и тамо.
Рекли сте да представа већ прилично живи. Након Требиња и Фестивала фестивала, гдје ћете је даље играти, какви су планови?
- Након Требиња слиједи нам играње поводом Дана Републике, када ћемо управо овом представом затворити централну манифестацију у Македонији. Спремамо се да играмо и у Охриду, да наставимо репертоарску игру у македонском Народном позоришту и на нашој матичној сцени. Неки наш циљ је да одемо и преко океана и играмо и тамо. Ми смо већ са другим представама наступали у Америци и Канади, а сада нам је циљ Аустралија.
