Позоришна сала требињског Културног центра синоћ је била препуна, представљало се Градско позориште Требиње, прошлогодишњи побједници Фестивала фестивала.
Ове године донијели су комедију апсурда „Оркестар Титаник“, по тексту Христа Бојчева, у режији Жељка Милошевића. Да ли је све илузијa, јесмо ли спремни на промјене или је лакше остати у зони удобности па и када нам ту није удобно, те многа друга питања поставили су синоћ требињски глумци, оставивши свакога од нас да за себе пронађе одговор.
За најбољег међу најбољима, како је одлучио жири публике, проглашен је Владимир Самарџић, који је тумачио лик Харија.
- Хвала публици на финој реакцији и учествовању у представи. Што се тиче награде, она је мање битна јер ово је награда свакога од нас. Ми смо овај комад формирали као јединствено глумачко, односно играчко ткиво, тако да ту и нема посебне потребе за истицањем било кога појединачно, пошто сви дијелимо исту енергију и тако реагујемо једни на друге.
Вечерас смо гледали комедију апсурда. Како је било радити ову представу?
- Било је занимљиво, заиста, на првом мјесту због самог начина рада у екипи која се познаје дужи низ година. Задовољство је припремати нови комад јер у самој припреми увијек постоји љепота проналажења ликова, занимљивих ситуација, реакција и свега осталог што ми очекујемо да ће публика да препозна и на шта ће дати реакцију. Посебно задовољство је играње и када осјетимо тај глас публике, то онда чини круну и смисао комплетног рада на представи. Буде ту и напора, али у сваком случају, пресудно је задовољство. Да нема задовољства играња и стварања представе, вечерас овдје не бисмо ни били.
То је управо оно што краси свако аматерско позориште па тако и требињско, ентузијазам и љубав према игрању. Видјело се то и на премијери представе која је одржана 19. јуна. Подсјетимо се, прије пар дана, наступили сте на 52. Театарском фестивалу БиХ ФЕДРА у Бугојну, са којег сте се вратили са наградама за најбољу режију и сценографију и ево вас вечерас на Фестивалу фестивалу. Стижу ли утисци да се слегну?
- То је хронологија ове представе која је још увијек млада. Нама је најважније да се игра и надамо се да ће имати довољан број извођења, што је њен једини смисао и нама прилика да је представимо и да је публика види. Гдје ће то бити, да ли на неком фестивалу, гостовању, колико људи ће да је погледа, мање је битно, најважније је да она траје.
Да ли већ сада знате гдје би представа требало даље да се изводи?
- Имамо неких одређених планова, најављених гостовања у земљи и региону. Не могу тачно прецизирати датуме, али свакако ће сви бити благовремено обавијештени и имати прилику да виде овај комад који ће, надам се, бивати све квалитетнији на задовољство како нас, тако и публике.
По завршетку представе, могли су се чути коментари публике да сте вечерас, у односу на премијеру, били одлични и уигранији. Да ли томе доприноси свако ново играње?
- Свако играње је другачије, свака појава на сцени је своја прича, свака представа је нова представа и, наравно, искуство у игрању доприноси већој сигурности, чиме се стварају основни предуслови за квалитетније играње. То није увијек правило, али се подразумијева да нешто што се игра више пута може да буде боље, под условом да ми уживамо у томе што радимо.
Како је било играти на „домаћем терену“, да ли су у свом граду трема или одговорност веће или оне свугдје подједнако постоје?
- Одговорност мора свугдје да буде подједнака, али можда је пред домаћом публиком већа опрезност, односно трема. Самим тим и задовољство је веће, посебно ако је играње успјешно и ако публика реагује онако како ми то прижељкујемо.
