Александар Волић, водитељ разговора
Текст Марка Камолетија „Боинг - боинг“ припада булеварском позоришту, а француски критичари су га жанровски одредили као булеварску фарсу. То је најизвођенија француска комедија, која се играла 19 година. Водвиљске ситуације комада игране су увјерљиво и оне су плијениле препуно гледалиште. То је била ангажована и реалистична игра с пуно љубави и темперамента. Види се да глумци играју с великим уживањем, да су посвећени, да их је тема анимирала, сам текст их је повукао. Видјело се и са колико страсти раде најтеже сцене у театру - лирске, љубавне. Очигледно је и да је редитељка Јована Јеловац Цавнић, професионална глумица, увјерила своје протагонисте да је најтеже играти комедију и да је треба играти увјерљиво и драмски озбиљно. Интелигентно је первертиран лик служавке Берте, коју увјерљиво игра глумац Бранислав Ђуровић, јер се у неким сценама по реакцијама види да је мушкарац, на чему честитам. Такву улогу је тешко играти, поготово што на крају глумац Бранислав Ђуровић скида перику да покаже да је прави мушкарац, који има аутентичне мушке жеље. Ова представа ће, увјеран сам, имати дуг вијек. Дуго ће добијати аплаузе успјеха! Честитам ансамблу из Пљеваља!
Зоран Ђерић, театролог
Публика је добро примила аматере из Пљеваља, с разлогом, јер је „Боинг -боинг“ добра представа. Овакве представе се играју у професионалним позориштима. Обрадовала ме редитељка која је успјела да пренесе глумачко искуство младим колегама коју су можда први пут стали на сцену. Изненадила ме редитељским умијећем и храброшћу да мијења жанр, да га прилагоди глумцима, сцени, неким својим осјећањима и тако унесе додатно убрзање и енергичност, што, иначе није баш типично за овакве представе. Овај комад у извођењу аматера из Црне Горе има чак и неку врсту агресивности, има много шамара, ударања јастуцима... То су више елементи слепстика, који је дао додатну енергију, а публика је на то реаговала. Цијело вријеме се радња одвија између њежности и грубости. Глумци су се одлично сналазили, ову представу није лако играти јер не дозвољава да се стане, не дозвољава паузу, пошто пада темпо. Вечерас тога није било. Публика је, захваљујући тој динамици од почетка до краја, све пратила и реаговала аплаузима, с разлогом, јер је поред емотивних -љубавних, акценат овог остварења на смијешним, чак помало ироничним ситуацијама.
Милован Здравковић, театролог
Представа ми се дојмила и доказ је квалитета Фестивала фестивала у Требињу. Ово је један посебан бисер у низу овогодишњег позоришног квалитета. Баштине комедију грађанског позоришта, у коме долази бљесак обичних проблема сваког грађанина и обичне људскости. Љепота водвиља је показана у обичним играма. Похвалио бих аматере из Пљеваља који су на дивном путу обогаћивања позоришта и захвалио бих им се, јер су додали још један бисер требињском Фестивалу.
Лука Кецман, театролог
Водвиљ је, можда, један од жанрова комедије који је најтеже играти, јер подразумијева вишеструко умијеће: глумачко, пјевачко, играчко... Говорни дио водвиља у себи је задржао брзину и ритам који је раније постојао у пјесми, тј. у музичком дијелу. Ритам се проводи кроз лик Берте, који се у правилним размацима увијек појављује кад треба или не треба, да би поентирао у комичном смислу и насмијао публику. Он треба да нам покаже да је женски принцип, који влада свијетом, изразито доминантан и да један момак који је дошао у Париз у потрази за срећом, не може да буде висрпен и сналажљив као што може бити Берта. Камолети нам кроз свој текст показује судар свијетова, монденског паришког и оног одакле људи долазе, ту је друга страна комедије. У свим верзијама играња овог комада рађена је адаптација, увијек је дошао неко из неког другог краја и донио све своје навике у Париз, што изазива салве смијеха, пошто ствари није разумио. Кроз три стјуардесе различитих нација су показана и три поимања љубави. Овај текст нема психологизацију лика, али има карактеризацију, која мора бити изведена у потпуности и до краја. Моја приједба, што се тиче Берте, је што је присутна у готово свакој сцени,иако не треба да буде у свим сценама, јер када се појави, она не треба да зна оно што се претходно десило и на основу тога се ствара оно комично. Ви сте се одлучили за такву варијанту, спровели је до краја и то је уреду. Што се тиче агресивних момената, тамо гдје „пукне шамар“ тешко послије остане љубав, а аматери из Пљеваља су се „добро ишамарали“. То је у одређеној мјери било симпатично јер су сви то проводили, што је генерално био и њихов приступ. Честитам ансамблу из Црне Горе који је први пут на Фестивалу фестивала, еминентом такмичењу позоришта у којима људи раде из љубави. Желим да наставе у овом ритму и сигурно ће успјети.
Драган Копривица, редитељ
Морам да похвалим два човјека из сјенке, директоре Центра за културу, Небојшу Рубежића и Славка Тошића, који су успјели да након 65 година обнове драмски аматеризам у Пљевљима и да ови млади глумци „почисте“ на Фестивалу у Бијелом Пољу. Кад говорим о представи, морам да нагласим да је опет актуелна нека парафраза Шекспира кад кажемо: „Драмски аматеризам је мртав, живио драмски аматеризам!“ Што се тиче ансамбла, женски дио, укљујучујући и Берту, је био јачи, носио је читаву представу, а момци су им џентлменски асистирали и све је било изванредно. Имали су неколико бриљантних успона у представи, праћених искреним смијехом и аплаузима публике и то је најбољи доказ да су успјели. Рампа је била, не само подигнута, него и „избачена“ из сале, једноставно је било задовољство гледати ово што су урадили од почетка до краја. Господине Тошићу, немојте никада више дозволити да се угаси драмски аматерски ансамбл у Пљевљима! Ово је ватра која је упаљена и она мора да траје у том граду. Сам долазак у Требиње је велико признање, а конкуренција на Фестивалу фестивала жестока. Аматери из Пљеваља су вечерас освјетлали образ Црној Гори!
