Okrugli sto.jpg (297 KB)

Александар Волић, водитељ разговора

Култни роман бунтовног времена „Лет изнад кукавичјег гнезда“, који је написан 1962. године, проговара о начинима поступања са болесницима у психијатријским установама. Текст Кена Кизија афирмише слободоумност, различитост, донкихотовску борбу против репресивног Система.

Главни протагониста Мекмарфи опире се засљепљујућој монотонији и бесмисленим правилима менталне болнице, која је метафора болесног, нехуманог и лицемјерног Система, чија је продужена рука и представница ауторитативна и хладна сестра Речит.

Okrugli sto 1.jpg (345 KB)

Механизми контроле управљања одљуђују пацијенте и праве роботовизоване, безобличне кукавице. „Неприлагођени“ ликови, унутар ригигних правила душевне клинике, постају неснађени пацијенти умоболнице. Они су карактерисани сопственим репертоаром трзавих покрета, гримаса, тикова. На тренутак пропламса огољена, незаштићена осјетљивост, интроветност, рањивост и очајање.

Лик Мекмарфија посједује ироничну дрскост у општењу са члановима болничког особља. Он оптимистично бодри пацијенте и подстиче их да промијене себе, међусобне односе и репресивну средину.

Драган Копривица, редитељ

Drragan Koprrvica.jpg (194 KB)

Прича о радњи на психијатрији је фрапантна и опсесивна за све младе људе, јер млади воле да играју у таквим представама, пошто се, изгледа, ту налазе у неком свом дијелу личности. Атмосфера је била изванредна, у првом дијелу нешто мање, али како је представа ишла даље, све је било „запаљиво“. Обично се каже да кад неко не зна како да постави мизансцен - прибјегава  „турском мизансцену“, односно у полукруг постави јунаке. У томе сам видио и једно добро рјешење. Играње у полукругу је знак рационалности које нема превише на психијатрији. Добро је да то буде као предложак, да љекари и медицинске сестре поставе људе у полукгруг, а током разговара са њима - да они сви одлазе по сцени са столицама, да сцена буде разбијена, јер полукруг, помало, дјелује досадно. Добро је да се у почетку наметне тај полукруг, да им то наметну љекари, као рационалисти, али да послије реплика пацијенти иду негдје са својом столицом по сцени, односно да се раштркају . Ако су на свим странама, а разговарају као да су један уз другог, то би било оно што говори о поремећеном систему вриједности код људи поремећене психе. Тако се долази до веће динамике, да нико у никога не гледа, а води се упечатљив дијалог, као да су један поред другог. Ово је заиста моћан ансамбл!

Божидар Зечевић, драматург

Bozidar Zecevic-1.jpg (258 KB)

Боље представе од ове нема на овогодишњем Фестивалу фестивала, јер је извођена срж, суштина онога што театар јесте, а кад кажем театар, мислим и на филм. Већ годинама влада увјерење да је коначни смисао позоришта  и филма нека врста истине, друштвене метафоре о тренутку у коме живимо. Текст је написан почетком 60-тих и тада је постављена теза, односно  „дијагноза“ која и данас долази, а и убудуће ће доћи до изражаја, она показује да ће доћи до лома у свијету који ће се завршити „Летом изнад кукавичијег гнезда“ .То говори да позориште и филм могу бити метафора прве категорије. Овим је испуњена сврха позоришта - „хоћу да нас освијести позориште и филм!“ Свијет јесте лудница на неки начин, Америка је лудница, она коју приказује овај комад. Ако преведемо ову метафору на језик нашег свакодневног збивања, језик стварности, препознаћемо да у њему живе ликови који данас управљају Америком. Врло лако је објаснити „дубоку државу“ када се узме овај текст, то је госпођица Речид, то је оно што није ни љекар, ни управник клинике, то је оно што влада духом Америке, мислим да је то демон. То отвара потпуно нову димензију, на којој не треба инсистарати, али немам друго објашњење ако овај свијет заиста иде у правцу распадања ове луднице, која је почела и траје. Аматери из Београда су то  изванредно показали. Дали су стопроцентну слику данашњег свијета и честитам им на томе!

Лука Кецман, театролог

Luka Kecman-5.jpg (173 KB)

Честитке за представу која, заиста, оставља без даха и показује вјештину да се овлада великим бројем младих људи на сцени. Они јако вјерују у то што раде и то вјеровање чини велики дио ове представе, овакве какве смо је одглегали и какву је публика наградила. Врло је интересантно да се „Лет изнад кукавичијег гнијезда“ игра посљедњих сезона, људи су се поново сјетили тога, да је неко некада написао роман који је предвидио вријеме које ће да дође. Оно што ми је интересантно је читање, односно приступ роману када се у драматизацији ослања, углавном, на оно што се зове слобода једног човјека, јер је иницијална каписла да се направи побуна. Кад се мало боље ишчитају ликови, који су у лудници, видите породичног човјека и крах породице, зависника од мајке итд, а једна је од најтежих прича у роману и драматизацији је прича о поглавици - Индијанцу, односно највећем геноциду у историји цивилизације који су урадили Американци. Осликано је једно јако болесно друштво - америчко друштво. Колегиница која игра одвратну сестру  у представи је, вјероватно, стицајем околности Рускиња, и нисам сигуран да има такав степен безличности и да је без душе, као што је то исписано у роману. То су слојеви унутар ове драме који су јако озбиљни, али некада остану по страни, јер је игра лудила, која може да се игра на хиљаду начина,   увијек примамљива. Аматери из Београда су у извођењу посегнули за изласком из једног простора и одласком у простор слободе - ноћни клуб, гдје је почело све да се одвија. Кукавичје јаје  - гнијездо је оличено у лику који није, ипак, могао да се оствари, систем  је побиједио и убио га. Једини ко иде у слободу је Поглавица. Ту поруку је оставио аутор текста, а  у представи се то слиједи. Игра је била врло добра и она се види у микропроцесу, то што глумци сједе у полукругу, то је зато што тако треба, јер се у болници тако сиједи, у кругу или полукругу. Оног момента када сестра да знак, сваки актер почиње играти свој микропроцес, што је било јако добро и зато није досадно. У моменту када сваки глумац то покрене, све се покрене и изокрене. За мене је Игор Миликић у улози Поглавице глумац вечери, јер је толико тачан и само је пратио ток радње, нити је убрзао нити успорио у ниједном тренутку. То треба да се игра са огромном концентрацијом, коју, понекад, немају ни професионалци. Аматери из Београда су проговорили на једну врло озбиљну тему, одговорили задатку и свака им част!

Владимир Цвејић, селектор Београдског фестивала аматерског позоришта

Vladimir Cvejic.jpg (212 KB)

Овај ансамбл је све представе играо у различитим просторима, јер немају своју сцену и прилагођавали су се успјешно. Ми смо овдје видјели једну од верзија, а претпремијеру сам гледао у њиховом радном простору, величине четрдесетак квадратних метара. Ту је почела ова авантура. Сакупљали су и новац за пут да би дошли овдје. Доказали су снагу свога позоришта једном ансамблом представом, гдје већина глумаца добија шансу да игра. Ова представа је и доказ снаге и виталности аматеризма. Има много представа у Србији које уопште нису пријављене за фестивале, а тада би конкуренција била још већа. Аматеризам постоји и, колико видим, он је веома јак у Србији, а ту снагу нисам примијетио на многим другим мјестима. Желио бих да ова представа не буде врх који је урадио овај београдски ансамбл, него да само иде даље.

Зоран Ђерић, театролог

Zoran Djeric-4.jpg (187 KB)

Аматери из Београда су показали и ове године да су одличан ансамбл. Одлична представа, сви су били добри, честитам!