Александар Волић, водитељ разговора
Бојчев у својој драми „Оркестар Титаник“, као и у готово свим својим текстовима, углавном прати, истражује и анализира свијет малог човјека изгубљеног у опасности данашњег времена. Бојчев и смијехом и поругом, тзв. театром апсурда приказује ту изгубљеност. Оно што је веома занимљиво и захвално за редитеља и глумце је да се означи која је радња децентна, која зачудна, а која је апсурдна. То је лако, јер живимо у свијету пуном апсурда, а театар апсурда приказује изгубљену стварност малог човјека нашег времена. Приказује гомилу која је на погрешној страни живота, свијет његових јунака не ради ништа, већ живи у узалудној нади чекања. Порука представе је да нигдје нећемо наћи ништа, све што тражимо је у нама. Велики је изазов и тежак задатак за редитеља да постави на сцену „театар апсурда“, пошто мора тражити начин да његову концепцију и читање комада препознају глумци и прихвати публика. Театар поруге само на тај начин долази до свијета идеја антикомада и театра апсурда.
Лука Кецман, театролог
Драго ми је да требињско Градско позориште сваке године уради представу, да постоји једна „тврда“ екипа, језгро које опстаје, а готово сваке године видим неко ново лице, што је добар знак. Жељко Милошевић остаје досљедан својим ставовима, принципима, стално се бори са ауторима и текстовима, има своје читање, виђење и приступ. Понекад се његова виђења потпуно разиђу са текстом, али оно што је добро је сталан процес истраживања, да се види оно што се може урадити из једног текста, на начин како га види један редитељ или глумачка екипа у цјелини. Овдје се редитељ лишио једног женског лика у правом смислу. Ја сам традиционалиста и сматрам да је тај лик свјесно убачен, он је стуб, врло битан, важан и доприноси много чему. Колико је то сада тумачење варијанте „нових тенденција“, то је велико питање. Много је оних који су „оно“ и то ће нам једног дана доћи главе, али имамо права да скренемо пажњу на то, па нека свако чита из свога угла. Замолио бих ансамбл из Требиња да више поведу рачуна на један моменат у представи. На говорном плану, просто је невјероватно колико су глумци били јако, јако близу, једино је Жељко Милошевић у улози Дока, у неким сентиментални моментима мало одударао. То не може да се деси, јер сваки лик има свој ход, говор, карактер и нешто што га одређује. Мислим да би било добро да, као експеримент, аудио сниме једну пробу и да то послушају, тада ће видјети да су као један лик. Када се представе дешавају у позориштима у којима се ради из љубави, најлакше је урадити комад у коме постоји радња, сукоб, гдје су јасно изнијансирани ликови, онда се глумци хватају за то. Текстови који почивају на апсурдним ситуацијама, неким апокалиптичним сценама и слично, као текст Христа Бојчева, не нуде те елементе у оној мјери у којој би требало да, у потпуности, освијесте свијет. Тројица момака у вечерашњој представи су успјели колико - толико да ухвате ону празнину у себи у времену у коме се налазе, да ли су имали свијест о томе - не знам, али публика је то видјела. Честитам аматерима из Требиња и само напријед!
Драган Копривица, редитељ
Обиљежје требињског Фестивала је невјероватно богатство различости. Вечерас смо, опет, гледали нешто ново у односу на претходне фестивалске дане. Имам утисак да је требињско позориште било свјесно да је театар апсурда помало тежак и није пријемчив за класичног гледаоца, да је то увијек један велики ризик. Требињци имају свој пут, који су трасирали, али, што је значајно, имају и нова лица. Ово је ансамбл у коме нема слабог мјеста, ниједан лик није подбацио, то је окршај на отвореној сцени, па „ко претекне“, што је врло лијепо. Такође је лијепо што су на неки начин приказали муљ цивилизације. Посебно су добро испоштовали поруку наслова, то Титаник није било случајно, играли су представу о потонућу цивилизације. Било је импресивно, нека им Бог да постојања и нових извођења!
Милован Здравковић, театролог
Препоручио бих аматерима из Требиња да наставе истраживање у театру, ово је један нови бисер који су донијели Фестивалу фестивала, који га обогаћује. Вечерас смо видјели много различитости, чак и театар покрета... Ја бих то назвао еклектично позориште или еклектична представа, али осмишљена и освјешћена еклектика, јер свега има, али се све уклопило. То кад се ради освјешћено, постиже се циљ, а Требињци су то вечерас успјели и само напријед!
Зоран Ђерић, театролог
Похвалио бих цијелу екипу из Требиња, а посебно редитеља Жељка Милошевића, који је скоро комплетан аутор представе, од режије, сценографије, костима, избора музике, а у вечерашњем остварењу био је и глумац. Он је показао, не само комплексност у приступу тексту, него је држао контролу над цијелом представом и она је функционисала, готово, без грешке. Сценографија је имала много већу улогу него што се очекује од обичне сценографије, помагала је да се глумци појаве или нестану. Добар је и избор костима, све је било осмишљено тако да показује да је редитељ дуго размишљао о представи, гдје да је смјести и како да изведе ликове. Они заиста дјелују као авети са дна мора и показују живот који је прошао, али истовремено показују и нашу свакодневицу. Жељко Милошевић је показао да тачно види разлику између жанрова у позоришту и да тражи свој пут како да покаже оно што заиста жели избором текста, као и глумачких и редитељских средстава. Мислим да је овом представом показао редитељску зрелост и на томе му честитам!
