ad infinitum

Четвртак, 21. jул – ДОМ МЛАДИХ, 20:30 часова

Словачко позориште „ВХВ“ – СКУД „Херој Јанко Чмелик“, Стара Пазова

AD INFINITUM

 

РЕЖИЈА/ Мирослав Кожик

МУЗИКА/ Мирослав Бако

СЦЕНАРИО, КОНЦЕПТ/ Мирослав Бако, Мирослав Кожик  

КОСТИМИ/ Ивана Бако

СВЈЕТЛО/ Владана Степановић

ШМИНКА/ Данијела Кожик

ТЕХНИКА/ Давор Гашпар

ЗВУК/ Наталија Пацанин

ФОТОГРАФИЈА/ Миралем Чаушевић

ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН/ Алеxандра Хавран

ПРОДУКЦИЈА/ Позориште ВХВ, Стара Пазова

УЛОГЕ/

МАГЕИРОС/ Мирослав Кожик

ГАИА/ Александра Хавран

ХАВА/ Стефана Будимировић

АДАМ/ Мики Топољски

ЛЕКАР, СЛУГА/ Душан Цетина

АЗУРА/ Јелена Вучковац

АВЕНА/ Мина Петрушић

КАИН,НОЈЕ/ Душан Симић

СЕТ/ Иван Кожик

МЕДЕЈА/ Сања Ћирковић

АНДРОМАХА/ Нина Вујевић

АЛКМЕНА/ Невена Лепшановић

САРАДНИЦИ/ Милан Мутић, Александра Богићевић

О ПРЕДСТАВИ

ad infinitum3Ово је трећа представа у реализацији режисера Мирослава Кожика и композитора Мирослава Бака, такође и посљедњи дио у трилогији о Човечанству.

Као и у претходним комадима, радња дјела није смјештена у дефинисан временски период или простор, али је временски распон најшири до сада па тако прича сеже од Постања до Ренесансе и Модерног доба.

„Аd infinitum“ говори о пројекцији принципа човјечанства који се понављају и тиме стављају животни круг који познајемо у фразу коју ћемо користити као паролу овога дјела: Постање, Игра, Смрт и Бесконачност.

Кроз причу су јасно коришћене теме и ликови из религијских списа из хришћанства, раног хришћанства, исламских предања, хебрејских и гностичких јеванђеља, апокрифа и сл. и не постоји никаква намјера да се комад представи као религијско или атеистичко дјело, већ искључиво као едукативна материја, као што се ни религијски списи не морају нужно користити као реквизит вјере, већ као историјски или аналитички.

Свакако, на гледаоцу је да нађе себе у овоме и употреби своје знање или вјеру или га стекне или подстакне. Циљ овог дјела је да дефинишемо нас као људски род у времену у коме живимо, да обратимо пажњу не теме које ће ускоро постати приоритетне, а то су: пренасељеност, необразовање, монетарни сталежи настали материјализмом, десоцијализација човјека и свијета и сл.

Борба за Мудрошћу траје одвајкада а Човек у балансу добра и зла често прелази са једне на другу страну...

На Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије у Кули представа Словачког позоришта „ВХВ“ освојила је пет награда: друго мјесто за представу у цјелини, најбоља ауторска музика - Мирослав Бако, најбољи костим - Ивана Бако, најбоља кореографија - Мирослав Кожик и најбоља сценографија - Мирослав Кожик и Мирослав Бако.

Из рецензија

ФРАГМЕНТИ О БЕСКОНАЧНОМ

ad infinitum2Сасвим је могуће да је немогуће неком ко није гледао „Аd infinitum“ препричати о чему се ради у овој корео-драми без речи, сатканој од говора тела и тела музике. Бранећи част речи протеране из овог Раја, покушаћемо да вам дочарамо зашто смо очарани последњом представом 44. ФЕДАС-а, која је званично проглашена за најбољу.

„Аd infinitum“ је тотална редукција приче о људској цивилизацији, где је све сведено на Знак, који има своје значење, и који то исто значење мења (или појачава или поништава) кад се на сцени појави други или трећи Знак. То важи за све: почев од сцене и светла, преко костима и шминке, па до играча и музике.

Сцена је јапански минималистичка са једним јединим Дрветом које се грана из црног монолита (омаж Кјубрику и „Одисеји у свемиру 2001“), над којим претећи виси челични троугао (као симбол Свевидећег ока). И заиста, има у тој првој сцени нешто од Далеког истока и зена, чему у прилог иду и самурајски покрети Магериоса који по сцени витла штапом, атрибутом индијских и грчких богова, симболом ватре и фалуса, муње и плодности. Већ из овог увода јасно је да два Мирослава, Кожик и Бако, први редитељ, други композитор, тему постављају универзално и да је она општељудска, да се не тиче само наше европске, хришћанско-јудејске већ целокупне меморије човечанства. Сцена је овде алузија на старозаветну причу о Постању, а све остало што се на њој догађа јесте илузија невербалног позоришта.

Мирослав Кожик има божанствену привилегију творца да се у свом редитељском делу појави као играч, и да из своје маште босоног крочи на сцену друге реалности. Лик којег тумачи такође је творац по имену Магериос, којег нам Кожик даје натприродно силовито али као на успореном снимку јер је његова природна брзина – брзина светлости, па га не бисмо видели, само би нам месо са костију опрао усијани ветар.

Путени Адам (Мики Топољски) и еротична Хава (Стефана Будимировић), обујмљени узвишеном музиком спајања, открили су нам лепоту свега Прапрвог: прапрвог примећивања, прапрвог заљубљивања, прапрве љубавне предигре, прапрвог вођења љубави у историји људских бића. Александра Сашка Хавран као Геја, у свом плесу сажима миленијуме женствености. Њено тело говори снажно и лелујаво, асоцирајући час на минојску културу, час на стари Египат, иако на себи носи белу хаљину која би могла бити и венчаница, обучена пре времена, док од мушкарца нема ни помена, да би читаву вечност касније, пред сам крај комада, у сцени „Вечног плеса“ са Магеиросом добила смисао еквивалента, белог женског елемента спрам црног бића мушкости. Овде смо већ у свету Ивана Бако, која стоји иза костима у овој представи, где су сви театарски сегменти стилски пречишћени и прилагођени један другом: од мајсторског светла Владана Степановића до перфектне шминке Данијела Кожика (чела мушкараца су црне боје, што је довољно да нас пренесе у праисторију).

Млади ансамбл ВХВ-а сјајан је у колективној улози Адамовог потомства, док гмиже иза Дрвета, испитујући простор, додирујући ваздух, усправљајући се на ноге, увијајући се спирално као молекул ДНК-а, комуницирајући и размножавајући се.

„Аd infinitum“ нема ни једну слабу тачку. Разлог за то је дубоко редитељско промишљање сваког потеза, сваког корака, сваког конца у овом филигранском ткању, које јечи и вибрира, јер преко редитељског рукописа има још једну нит, Бакову музичку позлату која са Кожиковим сликама функционише као да иза свега не стоје два него један Мирослав. Музика уздржана до напетости никад не прелази утврђену границу, не излази из унутрашњег бића представе, само понекад кад театарски трансформатор под високим напоном задрхти пред експлозију, звук се преобрати у балетски израз, бљесне као визија кроз главу пророка, као електрично пражњење кроз мозак генија.

Авакум Квас (Текст је приказ представе и објављен је у билтену ФЕДАСА)

О АУТОРИМА ПРЕДСТАВЕ

МИРОСЛАВ КОЖИК

miroslav kozikРођен у Београду 1985. године, одрастао у словачкој породици у Старој Пазови. Своје глумачко и редитељско знање стицао је кроз ангажмане у бројним аматерским, а убрзо и професионалним позориштима (Словачко војвођанско позориште, Опера и театар „Мадленианум“, Арт центар „Хлеба и игара“…).

Његова страст према позоришту букнула је 2003. године ангажманом у представи „Хлеба и игара“, аутора и редитеља Мирослава Бенке, од тада се активно бави глумом, а од 2011. године и режијом.

Показује интересовања за мање традиционалну форму позоришног стваралаштва. На сцени жели да експериментише, да тражи могућности у којима ријечи нису неопходне, зато бира да своје приче говори покретом тијела.

Као глумац учествовао је на многим фестивалима у Србији и у свијету (БИТЕФ Београд, ИНФАНТ Нови Сад, МЕСС Сарајево, EX PONTO Љубљана, ЦИФЕТ Каиро, ФАДЈР Техеран, фестивали у Словачкој, Мађарској, БиХ, Аустрији…).

Као аутор (заједно са Мирославом Баком) и редитељ потписује представе „Пороци човечанства“ и „Babylon“, која је проглашена за најбољу представу на републичкој смотри у Кули и на Фестивалу фестивала у Требињу 2013.године, а Мирослав је награђен златним маскама за најбољу режију.

Данас, Мирослав је умјетнички директор Словачког позоришта „Владимир Хурбан Владимиров“ из Старе Пазове.

МИРОСЛАВ БАКО

miroslav bakoПрофесионално се бави композицијом и продукцијом модерне електронске музике посљедњих 13 година. Неке од његових нумера пласиране су на британском Би-Би-Си радију 2003. године.

Потписао је преко 100 ауторских издања на издавачким кућама широм свијета са неколико пројеката и псеудонима иза којих ради и које је представио на наступима у Србији, Хрватској, Мађарској, Словенији, Њемачкој, Швајцарској, Шведској, Румунији, Грчкој, Бразилу, итд.

Редован је гост током године на догађајима и фестивалима у већини ових земаља.

Године 2011. написао је комплетну музичку композицију за „Пороке човечанства“ у режији Мирослава Кожика, а такође се бави и комерцијалном музиком за телевизију, филм и адвертајзинг.

У свом студију у Старој Пазови од септембра 2012. године писао је и продуцирао комплетан кор за „Babylon“ у трајању од 57 минута у 13 радних нумера. Његов универзални и јединствени музички језик се базира на класичним кинематски и симфонијским дионицама одлазећи у паралеле са благим звучним атмосферама и епским темама, специјално написаним за овај комад.

Током 2014. и 2015. године написао је кор за „Ad infinitum“, посљедњу представу из трилогије о човјечанству.

О ПОЗОРИШТУ

Словачко позориште „ВХВ“ основано је 1903. године у Старој Пазови, а носи име једног од највећих словачких драмских писаца на територији бивше Југославије Владимира Хурбана Владимирова, који је живио и радио у Старој Пазови.

За традицију дужу од једног вијека позориште је издало преко 300 премијера и једно је од најчешћих учесника некада чувеног требињског фестивала, а данас републичке смотре у Кули.

Представе овог позоришта виђене су у Азији, Африци као и широм Европе.

Словачко културно-уметничко друштво „Херој Јанко Чмелик“ из Старе Пазове основано је 1948. године као удружење грађана са статусом правног лица, са циљем да кроз своју дјелатност окупља све оне који својом активношћу и стваралачким радом доприносе очувању традиционалних вриједности старопазовачких Словака, као и да развијају нове вриједности у сфери културе и етнографије.

Друштво има у просјеку 800 чланова од којих је 350 свакодневно укључено у реализацију програма и манифестација локалног, покрајинског, републичког као и међународног карактера. Носилац је низа домаћих и међународних признања за резултате које постиже.