Уторак, 26. јул  –  ДОМ МЛАДИХ, 20:30 часова

Удружење грађана „ЦУГ“ и Позориште „Бора Станковић“ Врање

Радоје Домановић

ВОЂА

Адаптација и режија: Бојан Јовановић

Кореограф и сценски покрет/ Тамара Антонијевић Спасић

Костимограф/ Ивана Младеновић

Сценограф/ Бојан Јовановић

Асистент редитеља/ Данило Михајловић

Драматург/ Милица Младеновић

Тон/ Алекса Ристић

Светло/ Богдан Ристић

ИГРАЈУ:

Анђела Влајковић, Анђела Станковић, Андријана Ђорђевић,

Катарина Василковић, Милица Младеновић, Марија Младеновић,

Наталија Савић, Теодора Ђедовић, Душан Томић, Лука Марковић,

Никола Станковић, Стефан Миленковић, Марко Николић и Немања Поповић.

О пројекту „Школско позориште“

Пројекат „Школско позориште“ замишљен је као дугорочни пројекат који се бави постављањем и сценским извођењем неког дјела из програма школске лектире. Намијењен је, прије свега средњошколцима, а могу га пратити и остали грађани.

У оквиру пројекта, кроз заједнички рад са ментором, група младих људи активно учествује у стварању позоришне представе, док након извођења исте, са вршњацима и професорима из градских средњих школа размјењује утиске и врши анализу изведених дјела.

За прву годину реализације пројекта изабране су приповијетке „Данга“ и „Вођа“ Радоја Домановића, које ће бити драматизоване, адаптиране и изведене у форми цјеловечерње представе, под називом „ВОЂА“.

РИЈЕЧ РЕДИТЕЉА

Идеја да се адаптира и на сцену постави „Вођа“ Радоја Домановића некако се наметнула сама. Почев од чињенице да је култ вође свеприсутан у Срба до обиљежавања 120-то годишњице од постављања прве позоришне представе у Врању, коју је, да подсјетим, са врањским гимназијалцима поставио управо Радоје Домановић.

Да ли нам је потребан Вођа? Зашто? Какав Вођа? Да ли ћемо и када престати да се бавимо Вођама и почети да мислимо о себи? Свеједно да ли их градимо или рушимо, ми се бавимо њима, а не нама самима. Колективно стање ће увијек бити у складу са стањем доминантног вође, а док ми то схватимо прође живот. Прођу два живота ако кренемо од Домановићевог доба. Прође вјечност, ако кренемо од постанка нашег народа.

Суштина промјене (индивидуалне и колективне), није у промјени вође, већ у промјени система вриједности (личног и колективног), у подизању свијести и учењу из искуства. Једноставно је, само захтјева да са вође помјеримо фокус на себе... а то већ представља проблем, зар не?

Ови млади људи, који вечерас стоје пред вама, најбољи су примјер како се заједничким напором, ордицањем и надасве великим радом на себи долази до успјеха, колективног и индивидуалног.

Довољно да ме учине поносним...

Бојан Јовановић