из преписке са сарадницима

Треба натерати глумце да дођу до својих најскривенијих дубина, треба их приморати да прихвате чудесне покрете који неће имати никакве везе с онима које чине у животу. Ако живот супротстављамо сцени, чинимо то стога што предосећамо да је сцена место на којем су све слободе могуће. Глас глумца долазиће из грла; то је музика коју је тешко пронаћи. Њихова шминка, чинећи их „другачијима“ допустиће им све смелости, ослободивши их друштвене одговорности, глумци ће се прихватити друге: одговорности према једном новом Поретку – Позоришту!

***

Приредио: Владимир ПУТНИК, редитељ[/caption]

Позоришна представа треба да се обраћа ономе што је најогољеније и најчистије у гледаоцу. А то да ли су гледаоци шаренолико одевени или не, да ли су прекривени накитом или било чим другим, неће имати никаквог утицаја на успех позоришне представе. Напротив, било би добро да нека врста лудила, дрскости, маштовите смелости, нагони гледаоце да се за одлазак у позориште чудно накинђуре, под условом да не сметају оном другом. Нека се свако окити како му драго да би што боље примио спектакл који се са сцене преноси на гледалиште!

***

Када се крећу, трче, скачу по практикаблу – већина глумаца прави буку попут носача! Не залажем се да створе ону тишину поноћних лопова или дама које сагињу до кључаоница како би уходиле своје слушкиње. Не, забога! Желео бих да се не чује никакав шум, како бих могао да чујем, ако пожелим, звук сличан оном који је произвео мој штап, једнога дана, у салону Марије Казарес, окрзнувши нежну ногу једног металног стола. Дакле, пре свега тишина, како би ми пали на ум неки непредвиђени звуци.

Нећемо ићи у рат уколико се не осећамо спремним, створеним, предодређеним за борбу! Исто је и са позориштем! Осећајући се исувише угодно на сцени, глумци се у паузама између својих кратких појављивања, одмарају, или се гурају око телевизијских пријемника, који треште ван сцене. Могли би бар преко звучника да прате даљи ток комада. Али не! Једноставним притиском на дугме они прекидају гласове који долазе са сцене и онда гледају телевизијски програм. Просто је невероватно до које мере млади глумци све чине да би се сакрили, скоро изгубили у сивилу речи и покрета.

Треба их уверити да, ако имају да кажу само једну реченицу, да учине само један покрет, та би реченица и тај покрет требало да садрже све оно бљештаво што глумац носи у себи! Треба охрабрити сваког глумца у настојању да његова игра буде, чак и кад је у питању краткотрајна појава на сцени – тако лепа, да његов одлазак иза кулиса, публика прими скоро са очајањем.

***

Костими на сцени једно су од средстава ПАРАДЕ, у свим значењима ове речи. Схватите какву лепоту они треба да поседују. Не ону уобичајену, већ нужну лепоту коју имају такође и шминка и промењени глас глумца. А све због тога да би глумци могли да се препусте пустоловини званој представа и да из ње изађу као победници! Потребна је, дакле, МАСКАРАДА!

***

У мојим комадима тражим пуно светло, пре свега зато да би сваки глумац завршио у пуном сјају своје покрете или изговорио свој текст и тако се надметао са најачом светлошћу. Залажем се, такође, и за осветљење у сали; гледалац удобно заваљен у фотељи, непомичан због игре која му је наметнута – то је довољно да се сцена одвоји од сале! Светло је стога неопходно да би дошло до интеракције. Мој идеал је да и сцена и гледалиште буду захваћени једним истим пожаром који нико не може избећи!