Истина не тражи сведоке

али људи имају потребу да јој непрестано сведоче“  

Добили смо домаћег, српског „Краља Ибија“ - узвикивали су „ибијевци“ (то су они гледаоци који су „Краља Ибија“ Зорана Радмиловића гледали преко 30 пута) и хрлили на представу „Радован III“

Тако је Ковачевић, учећи се на репертоару Атељеа 212 и напајајући се хумором Михиза,Бране Црнца и Зорана Клена у позоришном клубу – стварао специфичну поетику за коју се чинило да одговара искључиво стилу глуме у овом театру. И умало да потоњи Академик постане и остане писац једног позоришта!

Приредио: Владимир ПУТНИК, редитељ и театролог

Позоришна критика подржавала је ову заблуду, наглашавајући да је главна одлика Ковачевићевих комедија да произилазе из овдашњег, србијанског менталитета, превазиђеног патријархалног морала, изопаченог скоројевићевства и вечитог вапаја за блатњавим завичајем, тамо далеко, у некој вуко...пустолини!

Наравно, то је била једнострана анализа, која није досезала до суштинских значења Ковачевићеве драматургије. Комедија менталитета или нарави ипак представља један безазленији жанр, ближи Трифковићу, Стерији или Нушићу...

Међутим, ликови код Ковачевића имају, сем локалне менталитетске одреднице, и МАНИЈАКАЛНУ ОПСЕДНУТОСТ ВЛАШЋУ! Жртве су неке параноје и опсесије проузроковане друштвеним околностима. Речју – ликови у Ковачевићевим драмама су – ОПАСНИ!

Мухарем Первић говорећи о „Маратонцима“ каже: „Ликови акумулирају идиотизам паланачког, патријархалног духа који је изгубио своја позитивна историјска својства и рађа чудовишта попут Топаловића и компаније!“

Слободан Селенић пише за „Радована III“ да је опасан у својој неприлагођености и скучености схватања. Ништа мање није опасан ни Илија Чворовић у „Балканском шпијуну“ који, акумулирајући негативну енергију, уништава све пред собом у безумљу параноје и деструкције.

Може ли се рећи да су јунаци Ковачевићевих комедија претежно манијаци, параноици, фашистоидни типови – пита се Филип Давид у поговору БИГЗ-овог издања пет Ковачевићевих драма и закључује: „Мане и недостаци тих ликова увећане су до апсурда. Они су у свему изданци нашег тла, наше горе лист, типични примери овдашње ШКОЛЕ ВИСОКОГ ПРИМИТИВИЗМА.“

У „Професионалцу“ Ковачевић ставља у фокус угрожену слободу, сталну претњу насиљем према неистомишљеницима, немоћ надгледаних, са једне стране и свемоћ надгледача, с друге. Све добија своју парадоксалну вредносну оцену садржану у наслову комедије. Професионалац је врхунски стручњак свог заната, човек који је до перфекције развио своје вештине, иако су оне намењене нечасном чину!

Па где је ту комедија, запитаће се неко! Где она почиње?

Тамо где нема другог избора – одговара писац. Смејемо се јер смо затечени! И када се смејемо, неки унутрашњи механизам увек нас на време опомиње да не заборавимо да је садржај смртно озбиљан!