Посљедње фестивалске вечери представили су нам се домаћини, Градско позориште Требиње. Заправо, без обзира на извјесне измјене у ансамблу, њихову изведбу представе „Један слуга а два господара“, коју је по Демарковој адаптацији комада Карла Голдинија режирао Жељко Милошевић, многи Требињци већ су одгледали на претпремијери. Па ипак, то што смо изнова гледали наше представнике, није нам умањило доживљај. Да су дали све од себе, потврда су чак три награде са овогодишњег позоришног фестивала „Федра“ у Бугојну: најбоље остварење по мишљењу жирија публике те најбољи глумац фестивала и најбоља музика, по оцјени стручног жирија. Онај, који је серију награда наставио и, према оцјени жирија публике у Требињу добио награду за најбољег протагонисту вечери је Дарко Куртовић, човјек који за позориште, сви то добро знамо, живи цијелим својим бићем.

- Не знам која ми је ово по реду награда за протагонисту вечери у Требињу. Сигурно је да ми значи, али, бићу крајње искрен, лијепо је добити награде, оне су доказ, круна тога што радите, али нису ми неопходне. И да не добијем награду, да до сада ниједну нисам добио, увијек бих се враћао позоришту, за које живим! Често, многе обавезе подредим позоришту, приватни живот због тога испашта, али у мом случају, то ће увијек тако бити. Не могу да напустим позориште, ту страст која ме обузела као малог и траје 30 и кусур година. Што се тиче награда у Бугојну, жири публике оцијенио нас је као најбољу представу, што ми је посебно драго, јер је за нашу представу продато највише карата. Било је као да играмо кући, нестварно! Добили смо награду за музику, наш Бобо Вучур за оригиналне сонгове, што ми је нарочито драго, како због њега, тако и јер сам их и ја са колегама на сцени, пјевао. Када знате да панк музика Бобу није блиска, није његов жанр, а посао је одрадио феноменално, мајсторски, довољно говори какав је то професионалац и награда нас, у овом случају, није изненадила.

Како је било радити ову представу, нешто, рекла бих, потпуно другачије од свега што си до сада играо?

- Ово је први пут да сам играо нешто овакво. Први пут пјевамо оригиналне сонгове и није класична представе какве смо до сада играли, што мене радује. Волим да истражујем у позоришту, да радимо нешто ново, да се не понављамо и да публици будемо нови. И нама је онда, наравно, то огромно задовољство. Дали смо све од себе и мислим да смо одрадили, скромно, солидно.

Шта ти је било најтеже, најизазовније?

-Све ми је било изазов, стварно. Ова представа захтијева доста енергије. Панк је бунт који тражи енергију и од почетка до краја нема стајања. Ту су сонгови, константно играње. Било је заиста турбулентно радити, али и и велика част и задовољство. Много волим да играм ову представу. Прво, што је панк представа, мени близак правац и волим ту врсту музике. Бобо је сву музику направо на текст редитеља Жељка Милошевића. Мислим да се публици свидјела. Према вечерашњим реакцијама - рекао бих да јесте. Захвалио бих колегама без којих ни ја вечерас не бих био протагониста вечери. Сви су сјајно одиграли и честитам им.

Рад и труд ансамбла, без обзира што сте играли у свом граду, публика је одушевљено наградила. Свједочили смо громогласним аплаузима, једној доброј атмосфери током и након представе.

-Да, и оно што морам рећи, уз сво поштовање нашој, домаћој публици, у позоришној сали има доста људи са стране, који, рекли су нам то, навијају за нас. И то је била велика одговорност. Истовремено, одговорност је, али и част и задовољство играти на Фестивалу фестивала, пред требињском публиком, која је школована и зна шта је добра представа, те их није лако преварити. Захваљујем им се за сјајне реакције и пријем наше представе.

Од претпремијере до вечерас, било је и неких измјена, како сте се снашли?

-Промијенило се доста тога, између осталог, двоје глумаца. Једна дјевојка напустила је пројекат из личних разлога и њу је замијенио Митар Милићевић, који је играо женски лик, газдарицу. Напустила нас је и друга глумица, што ми је стварно жао, и то буквално, пред играње у Бугојну, али некако смо се снашли. Милица Салата је „улетјела“ у њену улогу, и са нас шест - на крају смо петочлани ансамлб. Али, радили смо тимски и морам похвалити ансамбл. Драги људи, жељни рада, позоришта. Са нама је вечерас, посљедњи пут као глумац аматер, играо Митар, који је уписао Факултет драмских уметности у Београду ове године и свима нам је драго што смо играли с њим. Ту је и Милица, млада глумица која је из године у годину све боља, Јакша који се вратио у позориште послије неколико година, затим дебитант Бојан Нинковић, који је своју прву улогу одлично урадио и уклопио се у тимски рад. Учимо једни од других, млађи од нас старијих, ми од њих. У позоришту се од свакога може нешто научити, наравно, ако сте тога жељни, а ми засигурно јесмо.

Какви су даљи планови требињског позоришта, имате ли већ распоред играња ове представе, дакле куда након Фестивала фестивала?

-Планирамо да играмо представу и да, већ имамо и заказано гдје. Мораћемо опет да правимо измјене у улогама, јер нам Митар одлази на факултет и знамо ко ће да игра умјесто њега, биће сјајна замјена. Постигли смо неки успјех, видимо да публика фино реагује, а ово је представа која расте. Жао ми је што нисмо имали више играња прије фестивала, јер бисмо се, сигурно, показали у још бољем свјетлу. Логично, што дуже играте - будете уигранији и онда буде све боље и за публику и за нас. Овако смо енергијом и снагом морали да надокнадимо ту уходаност. Надам се да се представа неће угасити, јер ако правите представу и угасите је одмах, нема никкавог смисла, а она треба да живи.

Надам се да ће представа живјети, не само због цјелокупног ансамбла него и актуелне теме којом сте се бавили.

-Јесте, актуелна је тема, дотакли смо се свега, скроз је промијењен текст у односу на оригинал. Морам да поменем и сјајне костиме Милице Телебак, сценографију такође, и да се захвалим многима који су нам помагали и, наравно нашем редитељу, који је одабрао текст, адаптирао га, прилагодио нама и, уопште нас позвао да играмо. Волио бих да ова представа баш заживи. Вечерас смо је извели тек четврти пут и надам се, да ћемо имати прилику да је играмо бар још десет пута толико!