Традиција да се требињска позоришна публика, поред остварења која прате на Фестивалу фестивала, у пратећем програму упознаје и са театарским животом српских простора, настављена је у Културном центру промоцијом књиге „Народно позориште у огледалу времена“, аутора Јелице Стевановић.
У питању је, како је казала и сам аутор, њена докторска дисертација која говори о свим издањима листова, новина и часописа које је објављивало Народно позориште у Београду.
Она је обрадила период од 1901. године, када је тадашњи управник Бранислав Нушић покренуо први позоришни лист, па до данашњих дана, односно, први дио се завршава почетком Другог свјетског рата, а у другом дијелу књиге слиједи прича од 1941. године наовамо.
„Народно позориште у Београду је одувијек за сваку представу објављивало позоришне плакате, односно, позоришне листе са основним подацима о представама које ће се десити. Нушић долази на идеју, када постаје управник, да то обогати текстовима који су му били увијек значајни па је публици која је била претплаћена на листе, за исти новац, успијевао да да читаве новине са врло занимљивим и драгоцјеним садржајима, који су били усмјерени ка едукацији и информацијама датим и публици, али и глумцима, јер је то вријеме када не постоји глумачка школа“, казала је Стевановић.
Напомињући да је послије годину дана, заједно са Нишићевим одласком са мјеста управника, угашен и часопис, аутор каже да је сљедећи покренут тек негдје 34/35. године са истим именом „Позоришни лист“, али је сада имао и шири дијапазон тема и више публике.
„Београд је овога пута био доста већи, позориште је имало и оперски и драмски ансамбл, времена су била сасвим другачија, позориште је почело да се бори за публику са филмом, са биоскопом, са радиом, тако да је овај други ‘Позоришни лист’ био усмерен ка широј публици, ка покушају да ту публику привуче позоришту. На овај часопис се аутоматски био надовезао други - часопис Сцена, са нешто забавнијим и лакшим садржајем, али и даље превасходно говори о репертоару Народног позоришта, садржавајући и текстове из историје, естетике, етике позоришта, наших и страних, јер је ту врло често бивало вијести из других делова земље, али и иностранства“, појаснила је Стевановић.
Њен дугогодишњи сарадник, театролог Милован Здравковић је похвалио и књигу и аутора која је, како каже, „урадила један рударски посао“.
„Она је ушла у гомилу архива да би направила преглед, односно, модерним језиком речено, медијску презентацију Народног позоришта од оснивања па надаље, сагледану преко часописа и новина. У тим дјелима и тим материјалима има велики број података који могу да се користе за разноразна даља истраживања - театролошка, историјска, културолошка, социолошка јер ово дјело покрива разне области, а неко ко је стручан може да нађе оно што ће му бити корисно и даљом анализом ће моћи да направи ново научно дјело са приказом тог времена из угла који му је потребан“, казао је Здравковић.
Подсјетивши да издавачка дјелатност у Позоришном музеју Србије заузима веома значајно мјесто, директор ове установе Весна Буројевић је истакла да су и музеј на чијем је челу, али и сама ова књига, својеврсни чувари традиције.
„Издавачка дјелатност заузима веома значајно мјесто, јер смо свјесни да смо на тај начин чувари културне баштине – а на исти начин је чувамо и презентујемо. Издаваштвом, односно, капиталним монографијама као што је ова, чувамо сјећања на развој позоришног живота Србије, на великане, на значајне моменте и догађаје, а такође издајемо и до сада необјављиване драмске текстове који постају поново доступни једино онда када их ми објављивамо јер се рукописи чувају у нашем музеју“, појашњава Буројевић.
Она је затим поменула и умјетничко - научни часопис „Театрон“ који ова установа издаје од 1974. године и бави се историјом позоришта, али истовремено објављује и савремене текстове и прати све догађаје у пероду од броја до броја.
„Ове године излази двијестоти, јубиларни број, поред којег се можемо похвалити и са 120 каталога који прате све наше изложбе, такође посвећене великанима, јубилејима, прославама и томе слично“, додала је она.
.jpg)