У непуна два сата позоришног комада „Драга Јелена Сергејевна“, по тексту Људмиле Разумовске, у режији Филипа Меденице, пето фестивалско вече отворило је много питања. Међу најважнијим, сасвим сигурно, како се издићи из стварности којом доминира општа деградација свих система вриједности и указати младима да лакши пут до циља није увијек и једини исправан? Дакле, Мојковчани су пред нас поставили не само истину о другима, већ и о нама самима, уколико смо спремни на самоспознају. С обзиром на громогласан аплауз, изгледа да су и допрли тамо гдје су наумили. Диплому за најбољег глумца вечери, жири публике уручио је Биљани Радовић. Ако нас је задивила глумом, у разговору након представе, ова млада жена још више нас је одушевила својом непосредношћу, позитивном енергијом и ставом према животу.

- Драго ми је да сам у Требињу, први пут сам на Фестивалу фестивала. Одушевљена сам, као и цијели ансамбл. Још сабирамо утиске, али сам сигурна у ово што ћу вам рећи – најјачи утисак на мене оставила је публика! Цијело вријеме трајања представе сви су били потпуно мирни, посвећени, концентрисани, што нама на сцени увијек да већу снагу да наставимо. А посебан моменат био је онај велики аплауз, који нас је оборио с ногу. С обзиром да је ово наше прво гостовање изван Црне Горе, то нам је потврда, још једна у низу, да смо на правом путу и да, ваљда, добро радимо то што радимо. Хвала им много и на награди коју су ми додијелили.

На требињски фестивал дошли сте као побједници 49. Фестивала драмских аматера у Бијелом Пољу, а осим ове, вашем ансамблу припало је још награда?

- Тако је. Освојили смо награду за најбољу представу, за најбољу сценографију, мушку бравуру под називом „Фуад Заимовић Стрела“, додијељену колеги Новици Меденици и награду за најбољу женску улогу, која је уручена мени. Награде нам јесу подстрек, али и одговорност.

Дакле, награде се нижу, чему свједочи и ова вечерашња. Добили сте је заслужено, а томе је сигурно претходио и напоран рад. Иако је текст написан седамдесетих година прошлог вијека, тема је и данас актуелна. Како је било градити лик Јелене Сергејевне?

- Хвала вам на лијепим ријечима. Што се тиче рада на лику и комплетној представи, спремали смо је у континуитету око три мјесеца. Искрено, колико год да се негдје проналазим у том лику, нимало ми у почетку није било лако да се идентификујем са одређеним стварима. Узевши у обзир друштвени и временски контекст у ком је драма смјештена, у Русији, као што сте рекли 70-тих година, иако су је редитељи као универзалну причу измјестили да се сви можемо препознати у актуелном тренутку, мени као социологу по вокацији и просвјетном раднику било је поприлично тешко у почетку. Међутим, са Петром и Филипом, редитељем и асистентом, било је сјајно радити и они су „извукли“ из мене то што је требало.

Без обзира на њихову помоћ, претпостављам да вам је и ваша професија помогла да Јелену Сергејевну што боље изнесете, као и цијели комад, који говори о о свеопштој деградацији комплетног друштва, која је, нажалост, постала нормална појава, да се преварама, лажима, интригама дође до циља?

- Како да не. Генерално сам дијете сазрело на прелазу миленијума, дијете које је рођено у вријеме Чернобила и памти све бурне догађаје од тада, нарочито на нашим просторима, од деведесетих наовамо. Сва та дешавања, неминовно су велико искуство уткано у мене. Професија и наука којом се бавим помогли су на начин да сам могла да разумијем друштвене вриједности и временски контекст уопште, идеологије, све што је сажето у лику Јелене и сукобу, на којем је у суштини представа и постављена. У Русији је овај текст Разумовске био забрањен, јер, како су сматрали, погрешно приказује деградацију совјетске омладине. Међутим, сада из овог времена и простора у ком се ми налазимо, као земље Балкана и бивше Југославије, независно од рата, овај текст, нажалост нам показује гдје смо ми. Дакле, све је девалвирало, све се деградирало и то је оно на чему представа инсистира и због чега није смјештена у Русију.

Након овако тешке теме ви сте вечерас и весели и насмијани. Како успијевате остати позитивни, шта је ваш рецепт?

- Треба се бавити социологијом! (смијех) Шалу на страну, мени је наука коју сам одабрала пуно у животу помогла. Немам тензија у разумијевању свијета око себе, себе саме и блиских људи. Онда, ту је и позориште. Оно нам баца истину у очи у виду прашине. У позоришту много сажетије и боље можемо да спознамо комплетан свијет око нас и своју улогу и мјесто у њему. Увијек изаберите позориште, јер је позориште заиста живот!

Пред крај представе чули смо реченицу, парафразираћу – размислите мало и о себи, ако имате времена – што је потврда вашој констатацији да нас позориште учи животу.

- Да, то је Волођина реченица и, заиста сјајна реченица која нам говори да, уколико себе елиминишемо размишљања и активног учествовања у стварању једног бољег свијета, за неко кратко вријеме неће ништа остати од нас. Сви смо се претворили у конзументе, потрошаче и све око себе полако уништавамо. Та Волођина реплика, сјајна је поука за крај представе, а надам се, и нови почетак за свакога од нас.