Посљедње фестивалске вечери у Културном центру наступило је Градско позориште из Требиња са представом „Замало пред вратима“, која је рађена према тексту Игора Сврдлина, а у режији Дарка Куртовића.
Разиграна шесточлана екипа донијела је симпатичну и потпуно другачију представу о умјетничком стварању, која је, како су истакли, настала сасвим случајно. Смијали смо се њима, а у ствари нама самима и ситуацијама које смо доживљавали или их доживљавамо.
Понајвећи заљубљеник у позориште Дарко Куртовић, према оцјени жирија публике, изабран је за протагонисту вечери.
Његови утисци су сјајни, требињска публика их је подржала и реакције су биле фантастичне.
- Ми смо задовољни, наравно, увијек може више. Као редитељ, по први пут вечерње представе, задовољан сам урађеним послом, како су глумци изнијели представу. Надамо се да смо насмијали публику али и поставили нека питања. Ми се трудимо, улажемо све своје слободно вријеме и доста рада да би представа била пред публиком, каже Дарко за којег је Фестивал фестивала драгоцјеност.
Ти си већ далеко од аматеризма, то показује и признање за протагонисту вечери?
- Награде значе, није да не значе али нису неопходне. Оне су, опет, нови терет за сљедеће играње, за представе које се буду правиле. Јер, оно, награђени сте, када одемо нпр. у Бугојно очекују да будемо најбољи. Тако овдје исто. Ја нисам у позоришту због награда, то сви знају. Ја позориште волим. Све своје слободно вријеме посветим позоришту и стварно га волим и прихватим све обавезе јако, јако озбиљно. Мало сам уморан од силних послова, од учешћа у ‘Ибијевом ћошету’, редитељског и глумачког посла… Али је то мени, опет, велико уживање и задовољство. Позориште живим, што је рекла и ова представа. Приказали смо неко позориште изнутра, да публика види шта све пролазимо док стварамо, каже Дарко.
Ово је једна уиграна, разиграна екипа, пријатељи умјетници на једном мјесту са једним циљем - да славите умјетност?
- Тако је. Ми смо уживали у овом стваралачком поступку. Надамо се да ћемо овај комад дуго, дуго играти. Јер није само циљ направити представу и одиграти је на фестивалу. Ако представа не живи, сматрам да је не треба ни правити. Ако не добије позоришни живот, не будемо гостовали, играли и овдје и ван нашег простора, не вриједи. Надам се да ће ова представа имати доста извођења. Живјело позориште!
.jpg)
