Представа „Данило“ Бјелопољског позоришта, која отвара овогодишњи 65. Фестивал фестивала у Требињу, је мелодрама која на особен начин освјетљава лик великана српске књижевности Данила Kиша али и сам појам породице у Црној Гори, која је алфа и омега и по Достојевском, опстанка сваког друштва.

dragan koprivica i milica jeremic.JPG (113 KB)

Професор Драган Kопривица, који потписује текст и режију, каже да је представа „Данило“ његов апел да се вратимо исконским породичним вриједностима.

„Ако имате породицу која је везана нераскидивим нитима љубави, имате и доказ да ће друштво увијек да опстане јер је породица основна ћелија друштва. Ако имамо здраве и јаке породице у којима цвјета љубав, цвјетаће и друштво. И то је био мој апел - да се вратимо тим исконским породичним вриједностима. Ова мелодрама је мој покушај да се нови гледалац опет врати старим емоцијама - љепоти породичне љубави, преданости и посвећености чланова фамилије јер ми се чини да у овом захукталом времену, помало, заборављамо на емоције. Ово је, дакле, мој покушај да код гледалаца пробудим оно најљепше што постоји, а то је љубав према фамилији“, каже Kопривица.

Прије дванаест година, представа „Данило“, у мало другачије извођењу, играна је у Бијелом Пољу али и у Требињу и побиједила је на оба фестивала. Kопривица је сада, са нешто другачијом глумачком расподјелом и адаптацијом, изњедрио једно ново сценско остварење.

„И тада је представа ­­­­'Данило­­­­­­­­­' високо вреднована, међутим, ја сам се руководио оном причом да постоје аргументоване тврдње да и сваки писац, па макар он написао 20 и 30 књига, вјечито пише једну исту књигу. Враћа се самом себи кроз различите садржаје али увијек је то једна књига. Мислим да једну драму можемо да прерађујемо колико год хоћемо пута и да направимо једно ново сценско остварење. Ја сам, овога пута, био у прилици да се морало обновити пола ансамбла, па смо поред тога промијенили и неке драматуршке линије, углове улога неких ликова драме, тако да смо добили један посебан, нови сценски штимунг. Ја се дубоко надам да смо добили чак и бољу представу него што смо имали ону од прије нешто више од деценије. Овога пута смо се посебно фокусирали на лик оца фамилије, којега сјајно игра Јусуф Бајрамспахић, један врсни, бриљантни глумац Бјелопољског позоришта. А, онда смо око њега створили мозаик тога рефлекса, те моћне породичне љубави, с тим што овога пута имамо играње лика кћерке у представи, у алтернацији Милице Јеремић и Саре Kургаш, па се оне надмећу од мјеста до мјеста гдје се представа игра. Мада се оне као сестре друже, то се показало као једна нова бачена рукавица изазова на сцени, па се оне истовремено и такмиче и доказују. Осим тога, измијенио сам и неке дијелове текста, укључио сам неке редитељске нове захвате, тако да ова представа има једну нову боју, добила је и једну јаку компресију, јачу него што је прије имала, уз неке додатне музичке и свјетлосне ефекте. Све то има једну боју старог - новог остварења прилагођеног савременом тренутку, уз доказе да једна представа може увијек изнова да се прережира али и да се многе друге ствари у читавом том контексту усаврше и добије се једноставно један јачи сценски производ“, јасан је редитељ!

О ПОЗОРИШТУ ДАНАС

Драган Kопривица, који је режирао више од двадесет позоришних комада, наглашава да у позоришном животу данас имамо један дијапазон представа од класичног до алтернативног театра.

„Мада се посљедњих година, врло често, на класичним текстовима праве авангардне режије, па ту буде експеримената који су добри али који бивају и ризични, па све личи, како је је рекао Лаза Лазаревић, на 'скупоцјену порцуланску али разбијену вазу“. С друге стране, има оних који желе да истуре режију у први план, па помало забораве и гледаоца и глумца, што је врло штетно. Јер, ако имате првенствено редитељску представу, у том смислу имате и пропуштен тај, пријеко потребан, сценски угођај јер је финале финала у свакој представи његово величанство глумац. Ако глумац не доминира него се истиче пренаглашена режија, онда је то већ велики дисбаланс и долази до промашаја сценског пројекта. Данас се чешће иде и на комедију, да се гледалац забави, да се насмије и када оде са те представе - заборави шта је гледао што је, опет, велика штета. Настојао сам да направим један искорак, да се вратимо мелодрами, ка оним дубинским, најљепшим људским емоцијама, које сви у себи носимо али које смо, помало, због захуктале цивилизације, потиснули у други план. Ево, гарантујем да неће бити ни једна дама вечерас у гледалишту, која неће пустити бар једну сузу гледајући ову представу“, истиче Kопривица.

МИЛИЦА ЈЕРЕМИЋ, кћерка

Млада, лијепа дјевојка која је у Бјелопољском позоришту неколико година, каже да су бјелопољски искусни глумци њих младе сјајно прихватили и да је, иако је ријеч о тешкој и захтјевној улози, било задовољство радити ову представу.

„Самим тим што су ти старији и искуснији глумци били тако уиграни, они су били спремни да нам помогну да се што боље припремимо. Некако сам се лако пронашла у улози, само сам се препустила, и надам се да је исход добар. Највише ми се допада однос кћерке и оца и колико она отворено показује своје емоције. То публика јасно може да види, као и све оно што она осјећа у сваком тренутку. Моја улога - кћерке је веома емотивна, јасно се види њена љубав према оцу и колико је боли очев одлазак. Kроз читаву представу и прије доласка оца, она га тражи, пита се гдје је, константно размишља о њему и у неким тренуцима, и када нема текста, не прича ништа, тачно се види да она размишља када ће њен отац да дође“, кратко описује Милица оно што ћемо, поред осталог, вечерас видјети на требињским даскама које живот значе.

Kаже да је данас веома важно проговорити о породичним односима. У данашње вријеме се о њима веома мало, готово никако не прича.

„Све мање и мање се о томе прича. Нисмо навикли да отворено видимо те сцене из свакодневног дана једне породице тако да је одлично што имамо и ми у Бијелом Пољу једну представу која отворено показује какви су односи чланова породице“, додаје ова млада аматерска глумица.

Професор Kопривица на почетку разговора рече да завиди Требињцима који  живе у једном од најљепших градова на Балкану, у граду сунца. Када год дође подно Леотара, каже, осјети се привилегованим, а посебно што може да буде на Фестивалу фестивала, једном од најстаријих фестивала на Балкану.

„Фестивал фестивала има, заиста, бриљантан углед и реноме, на коме се појављују представе које су, иако аматерске, углавном боље од многих професионалних комада“, истиче Копривица.

Од Драгана Kопривице и Бјелопољског позоришта очекујемо управо једну такву представу. А, квалитет ће знати да награди дивна требињска публика!

Добродошли на 65. Фестивал фестивала!