ВЕЧЕРАС ИГРА
Понедјељак, 25. јул, КУЛТУРНИ ЦЕНТАР, 20:30 часова
Трстеничко позориште и Драмски атеље „Вук Караџић“
„СРПСКА ДРАМА“
Tекст: Синиша Ковачевић
Rежија: Милош Милошевић Шика
Асистент режије: Тијана Матић
/Трајање: 75 минута/
Играју:
Обрад Срећковић, шездесет пет, сељак - Душан Јовић Ћуле
Милан Срећковић, осамнаест, редов - Виктор Недељковић Вића
Милан Срећковић, осамнаест, партизан - Тадија Радивојевић Таца
Милан Срећковић, осамнаест, војник ЈНА - Андреј Јовановић
Вукашин Катунац, четрдесет, мајор - Александар Рашковић Аца
Михајло, осамнаест, посилни – Ђорђе Недељковић Ђол
Нарикаче - Зорица Крунић Зока и Слађана Радивојевић Слађа
Сцена - Василије Петровић
Костим и фотографија - Јелена Јовић
Музика - Стеван Милошевић
Плакат - Срећко Здравковић
Дизајн тона - Драган Гавриловић и Лазар Милошевић
Дизајн свјетла - Далибор Радовић, Иван Симоновић и Саша Равилић
Видео продукција - Драган Гавриловић
Инспицијент - Уна Ћирић и Драган Јовић
Тон - Милорад Марковић
О ДРАМСКОМ АТЕЉЕУ
Драмски атеље КУД-а „Вук Караџић" из Грабовца (општина Трстеник) ради од 1984. године, у оквиру овог друштва које је основано 1949. године. Има три сцене: дјечију, вечерњу и кабаре-сцену. Са Народним универзитетом Трстеник је организатор Међународног фестивала дјечијег драмског стваралаштва „Моравски цветић".
Учесник је великог броја фестивала широм Србије и региона: Фестивал позоришта за дјецу - Котор, Црна Гора (2004 и 2005); Међународни фестивал дјечијег позоришта “Звоно" - Зворник, РС, БиХ (2017, 2019 и 2021 ); Међународни фестивал „Лимско срце" - Беране, Црна Гора (2017 и 2019); Мајске игре" - Бечеј (2018); Фестивал комедије „Јован Кнежевић Цаца" - Нови Бечеј (2004, 2005, 2007 и 2019); Турнир духовитости - Београд (1985 и 1995); Федрас - Мало Црниће (2005, 2019 и 2021); Фестивал драмског стваралаштва Отворена сцена" - Бачка Паланка (2018, 2019 и 2020.).
РИЈЕЧ РЕДИТЕЉА
„Бирајући смрт под својим именом, нисмо изабрали оно што је било испред, него оно што је било у нама и изнад нас. То је доказ да смо већ имали себе, да смо били укорјењени, ужиљени и усебљени, да смо себе имали и довели дотле да смо се могли прегорјети и остати своји на своме"
Матија Бећковић
Када сам први пут прочитао Српску драму Синише Ковачевића (у првој половини деведесетих година прошлог вијека), био сам очаран моделом драмског времена мртвих, односно Ковачевићевог увођења мртвих људи као актера драме и са повезаношћу исте те драме с култом мртвих. Култ мртвих предака је само средиште предања које се осјећа као усмјеравајућа енергија живота што, пјеснички речено, значи свијест о томе да, како би peкao Иван В. Лалић гласови мртвих, што нису мртви гласови. Основни контекст српске историје и књижевности предочава завјет предака као највишу моралну мјеру постојања и смрт као залог васкрсења, као знак суштинске природе постојања, а тај историјски контекст је Ковачевић умјетнички уздигао на мотиву мртве војске, што, очигледно, не може бити случајност. Као што није ни случајност да је за збориште мртве српске војске, што је икад погинула у овим крајевима, а није сахрањена у завичај", у атмосфери плавичастог магловитог праскозорја које се никад неће претворити у зору, изабрао баш Срем - мјесто и симбол страдања српске младости у двадесетом веку, почев од 1914. па преко 1944. све до 1991. године.
Када сам по први пут видио Српску драму на сцени (Сцена трстеничког Дома културе, крајем 1994. или током 1995. године, у извођењу глумаца Звездара театра), мало ми је засметало дуго и, до очаја, монотоно вријеме смрти, без дана и без сна, које је главним јунацима служило за претресање својих животних прича уз неизбјежне препирке. Касније сам, по новом ишчитавању текста и гледању још неколико извођења (професионалних и аматерских тетатара), схватио да је Ковачевић управо на тај начин створио драматуршки оквир у коме ће дати пресјек трагичне српске историје у двадесетом вијеку и да је баш тај одлучни драматуршки помак у свијет и вријеме мртвих он мајсторски искористио у свим сегментима и правцима ове само наше (српске) драме.
Ковачевићево опредјељење за драматуршки модел времена и простора мртвих и његов убједљиви рез у кориjен српске историјске трагике, натjерало ме је да послије скоро три деценије од првог читања Сриске драме, покушам да ову Ковачевићеву, не само најбољу драму у своме опусу (макар jа тако мислим), него и једну од најзначајнијих српских драма у другој половини двадесетог вијека, а у част стогодишњице трстеничке позоришне сцене, оживим на Даскама које живот значе. Свакако, то не бих могао учинити да иза мене, или испред. нисам имао предивну глумачку екипу Трстеничког позоришта, на челу са већ прекаљеним Душаном Јовићем Ћулетом (Обрад Срећковић).
И на крају да кажем, да ми је од прве читалачке пробе (24. фебруара 2022.), па све до претпремијере (28. маја 2022.) била наум и велика жеља, да у овом европском сулудом и суманутом ратном времену, направим српску антиратну драму, са искреним и молитвеним жељама да у Србији никада више не запуца ратна пушка.
Колико сам у томе успио, нека публика то процијени!
У Трстенику. 07. јуна 2022. године
Милош Милошевић Шика
О РЕДИТЕЉУ
Милош Милошевић Шика рођен је 1959. године у Трстенику. Члан је Удружења драмских писаца Србије и Удружења књижевника Србије. Објавио је преко четрдесет књига. Писац је великог броја драмских текстова за дјецу и одрасле. Написао је сценарио за ТВ серије за дјецу: Приче са тавана и Мирко немирко, као и за документарно-игране филмове: Мирно спавај војводо (Воја Танкосић) и Слава светитељу - хвала учитељу, који је и режирао. Потписао је неколико режија аматерских вечерњих и представа за дјецу. Добитник је више књижевних награда за поезију, прозу, драмске текстове и позоришне представе, као и Годишње награде општине Трстеник. Живи и ствара у Грабовцу, надомак Трстеника.
О ПИСЦУ
Синиша Ковачевић завршио је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Редовни је професор Академије уметности на предмету Драматургија.
Пише за позориште, филм и ТВ. Режирао је у праизведби своја позоришна дјела: Вирус, Краљевић Марко, Јанез, Велика драма, Зечији насип, као и филм Синовци.
Његова дјела су преведена на македонски, руски, енглески и њемачки језик.
Ожењен је глумицом Љиљаном Благојевић, са којом има ћерку Калину Ковачевић, такође глумицу. Живи и ради у Београду.
