Сузе, мук, огроман емотивни набој, срце које јако закуца и зауставља дах, осјећај најежености када музика заузме комплетну позоришну салу, а глумци толико вјеродостојно дочарају атмосферу драме и тешке истине наших страдалних простора. Све смо то проживјели у више од сат времена позоришног комада „Српска драма“, у изведби сјајних глумаца Трестеничког позоришта и Драмског атељеа „Вук Караџић“, који су толико упечатљиво донијели приказ све суровости ратова, понајвише свих изгубљених живота за нашу слободу коју данас живимо!
Било је то њихово упозорење кроз ову, апсолутно антиратну причу. Причу испричану из угла оних којих више нема. Оних, који када кажу „Волио бих да сам жив“, кажу све у тој једној, јединој реченици!
Читав труд, рад, љубав, ентузијазам и енергију овог изузетног ансамбла, требињска публика је препознала, наградивши их громогласним аплаузима, овацијама и позивима на бис! Учинило нам се да је мало онолико колико смо им дали, за њихов огроман допринос позоришту и свему што су прегурали да би нас подсјетили на оно што никада не смијемо препустити забораву.
Диплому протагонисте вечери жири публике додијелио је Душану Јовићу Ћулету за улогу Обрада Срећковића, уједно и главног лика у представи. Своју радост није крио, али не искључиво због награде њему уручене него много више због свега што је заједнички са колегама тако суптилно изнио на сцени.
- Ово је лик који се воли! И сва ова дјеца, која су се препустила, слободно могу тако да кажем, мени да их поведем кроз цијелу представу, немјерљиво су ми дали своје срце да заједно направимо све ове ликове. Без њих ништа од овога не би било, не бих ни ја могао све изнијети да они нису учествовали, а наравно вођени под диригентском палицом нашег редитеља Милоша Милошевића и свих осталих. Ту је и сценографија, велелепни костими, тон, свјетло, плакат..., све је некако функцинисало а све је било тешко.
Донијели сте нам једну антиратну причу, која опомиње и подсјећа колико је неопходно сачувати сјећања на све оне због којих данас имамо то што имамо, нашу слободу.
- Да, ова представа је потпуно једна антиратна прича. За наше земље треба да се живи, али не смијемо никада да заборавимо све оне који су дали оно највредније што су имали – своје животе да бисмо ми могли да радимо ово што радимо и да живимо у слободи. Слобода је нешто немјерљиво и нека Бог да да траје што дуже. Да нема више ратова, да дјеца не гину. То је права поента цијеле ове представе.
Кроз ову представу се провлачи усуд нашег народа са Балкана. Када се осврнемо уназад, нема генерације наших предака која није доживјела или проживјела неки рат, што је заиста тужно?
- Тако је, и сувише су свјеже хумке, сувише много тога памтимо. И као што каже мајор Катунац, нас тај усуд прати још од битке на Марици, од давнина - све до ових наших задњих, несретних дана који су нас задесили. Али много је важно да никада не смијемо да заборавимо то што су наши преци, сви редом, дали за нас!
Претпостављамо да вам је грађење лика било прилично емотивно? Са чим сте се све суочавали и шта сте све из себе морали да извучете?
- Јесте, веома емотивно. Рећи ћу вам да је добар дио мог лика уткан у оно што сам и сам преживио као резервни поручник на Косову. Значи, видио сам све те ствари које су се десиле. Оно што ме прво привукло код текста и о чему сам много размишљао су имена свих ових ликова. Они су сви Срећковићи а сви су мртви. Ја сам Обрад, требало би да се радујем а мртав сам. Они су сви Милани, требало би да се милују и буду миловани. Ту је и Вукашин као исконско име нашег краља Вукашина и на крају Михаило као отелотворење, што смо и видјели, архангела Михаила, заштитника војске. Са друге стране, радећи ову представу, имали смо прави страдални пут, тако да је све што смо доживјели веома утицало да од себе дамо још више и боље.
Остали сте без просторија на стогодишњицу позоришта?
- У праву сте, наше позориште је остало без свега, избацили су нас из наших просторија на 100. годишњицу постојања. Прва слика коју имамо је из 1922. године, слика Трстеничко ђачко позориште –‘Напредак'. Представу смо спремали по кућама, у Дому културе у Грабовцу, другари из СПС – а из библиотеке дали су нам салу за књижевне вечери у којој смо спремали представу. Премијеру нисмо могли да имамо у нашем Дому културе јер нам није дозвољено и одржали смо је у сеоском Дому културе у Грабовцу, у приградском насељу. То је мала сала и рачунали смо да ће бити свега 30 људи, а било их је преко 200 на премијери, стајали су око нас. Дакле, страшно присна представа је била, набијена свим емоцијама. Премијеру смо послије имали у Врњачкој Бањи и хвала колегама који су нам и то дозволили. Оно што је битно, иза нас нико не стоји, ми смо се формирали као Удружење грађана, сами смо прикупили новац за пут у Кулу и Требиње. Хвала Богу да имамо пријатеље који су финансирали израду ове представе и наш долазак у овај прелијепи град!
Упркос неприликама у каквим сте се нашли, срце цијелог ансамбла, ентузијазам, љубав према позоришту учинили су да ваш рад буде награђен у Кули, гдје сте понијели малтене све награде. Сва ваша страст према комаду који смо видјели, препозната је и у Требињу, што су потврдили дуги аплаузи и неколико позива на бис, које сте заслужили!
- Хвала вам. У праву сте, заиста. У Кули смо покупили сијасет награда и ево нас овдје, у Требињу, за све нас врх којем тежимо да дођемо. Кула је главни степеник који треба да прескочимо, али Требиње је остало за сва времена, нешто чему се сви радујемо. Требињска публика тачно зна да оцијени шта је добро. У једном моменту имате утисак да неће да аплаудирају из страхопоштовања, да не би покварили атмосферу представе и тај мук. А ових неколико бисева на крају били су величанствени. До неба хвала требињској публици која нас је дизала до крајњих граница издржљивости да покажемо да је позориште права ствар којој треба да стремимо. Ево, једна мала револуција са наше стране је била вечерас!
Хвала и вама, у име требињске публике. Сви који су вечерас дошли веома добро познају рад „Трстеничког позоришта“. Подсјетимо се само прошле године, када је ваше позориште награђено за најбољу представу и по оцјени стручног и жирија публике. Имали сте тада женски ансамбл, а сада сте нам исто одушевљење приредили са мушким.
- Неко је коментарисао шта ће да буде када се сретну женски и мушки ансамбл па направимо представу! Ми смо 2012. године гостовали са комадом „Женски разговори“ и освојили неке друге награде. Међутим, прошле године је било феноменално. Послије дуго времена припале су нам дупле награде, и публике и стручног жирија. Желим да захвалим и организаторима фестивала, а највише гостопримству људи из овог града, које је немјерљиво! То ријетко гдје има да се види. Хвала Требиње!
-02.jpg)
.jpg)