Почео је 62. Фестивал фестивала. На позоришној сцени Културног центра Требиње први су заиграли глумци из Високог. Поједини од њих толико чести гости ове смотре, да их готово можемо назвати и домаћим. Међу синоћњим ансамблом, управо је Фаик Салихбеговић неко ко позоришни аматеризам живи скоро цијели живот, а само у Требиње је долазио, како сам рече, небројено пута. Међутим, то свакако није разлог због кога му је жири публике додијелио награду за најбољег глумца вечери. Заслуге, сасвим оправдано, припадају искључиво његовој изузетној изведби лика полицајца Луке Лабана.

У том контексту, као некога ко је, рече нам по завршетку представе, давно некад гледао чувеног Данила Бата Стојковића у тумачењу ове улоге, коју је, додајемо ми, у филму играо и изузетни Бора Тодоровић, питали смо га да ли му је та спознаја представљала извјестан терет приликом грађења лика?

- Представу сам гледао, филм нисам. У принципу, ако је представа класика, реализам, попут ове, онда ни наши ликови не могу да се играју некако другачије. Све мора да буде такво какво јесте. Немамо много простора да убацимо некакве елементе да би нешто било различито или да бисмо свом лику понешто додали или одузели. Просто, то је тако. А играо сам давно и краља Ибија, па су ме питали како неко може да игра Ибија послије маестралног Зорана Радмиловића? Одговорио сам тада исто што и вама, ето играо сам ја. Једноставно, пружила ми се шанса и желио сам да се окушам.

И већ сте награђени за најбољег протагонисту?

- Знате како је то, дуго година се овим бавим. Не могу рећи да радим рутински, али кад имате у ногама доста утакмица, онда све иде пуно лакше. Не могу бити нескроман да кажем да сам награду очекивао, али не знам ко би други могао вечерас бити награђен, с обзиром да на сцени ја заиста износим ту улогу и тај лик. Не могу рећи ни да сам изненађен, али да ми је драго, јесте.

Вама ово није први пут да сте у Требињу награђени за најбољег глумца вечери. Гледали смо вас више пута у разним улогама и често сте наш гост. Знате ли који је ово пут да учествујете на Фестивалу фестивала?

- Да, често смо овдје и вјерујте ми, престао сам да бројим. Мислим да нам је ово седми пут да смо овдје у задњих неколико година. Иначе, ја на требињски Фестивал долазим још од 1982. године, а театром се бавим од 1972. године, значи 47 година сам званично у аматеризму. Да ме питате, не могу се сјетити ни које сам све улоге играо, много их је било.

С обзиром на ваш дуг позоришни стаж, а нарочито на године проведене на нашем фестивалу, из вашег угла, како бисте оцијенили  требињски фестивал данас, у односу на онај пријератни, и, уопште, аматеризам сада у односу на прије?

- Прије је било боље, све је прије било много боље, па и аматеризам. Организација је била боља, а самим тим све је складније функционисало. Сада је дошло вријеме да све мање имате аматерских друштава и позоришта. Ту и тамо се оснују омладинске сцене, које потрају највише двије до три године и разиђу се. Нема оне истрајности, нема некадашњег ентузијазма.

Вама ентузијазма не недостаје, видјели смо вечерас. Специфичан текст, знамо како то ради Душан Ковачевић. Колико дуго сте спремали представу и како је било радити на лику Луке Лабана, поготово, како рекосте, што  је то била шанса коју нисте жељели да пропустите?

- С једне стране захтјевна улога, а са друге многи ме питају како успијем да научим тако много текста, међутим по мени је овај текст веома питак. Начин на који сам спремао улогу је да сам заиста живио с њом и све ми је постало једноставно. Не памтим рецимо имена некога тамо у обичном животу, али текст ми иде без проблема. Улогу сам спремао око два мјесеца, интензивним радом на пробама, а доста сам радио и са мојим пријатељем Џевадом Хасанбеговићем, који је играо Теју, пошто смо нас двојица заједно на сцени. Дошао бих код њега у башту да вјежбамо. Ми ходамо, галамимо, гранамо рукама, његове комшије сигурно су мислили да нисмо нормални!

Колико је до сада представа играна и какав је њен даљи позоришни пут?

- Мислим да смо је до сада играли неких седам пута, укључујући и вечерашње извођење. Заиста не знам гдје ћемо након Требиња. Нисмо ми никада нешто много наступали ни путовали. Све је условљено финансијама и нашом приватном организацијом. Сви ми радимо и своје друге послове и тешко се ускладити и са професионалним обавезама. Мени се ближи и пензија, и одлучио сам, са посла хоћу, а из глуме нећу у пензију, још увијек не!