Фестивал фестивала, 65. по реду, отворила је представа „Данило“, у извођењу Бјелопољског позоришта. Прве фестивалске вечери у Требињу, позориште је било у знаку мелодраме и теме породице у Црној Гори. Теме од суштинског значаја за сваког појединца, али и друштво у цјелини. Свједочили смо смјени емоција и кроз одличну игру уиграног осмочланог ансамбла, вјештог апела да је неопходно да се вратимо исконским породичним вриједностима. Да је љубав према ближњима она најискренија и најјача нит која нас једина спашава.
Према одлуци жирија публике, за најбољег глумца вечери проглашен је Јусуф Бајрамспахић, за улогу Едуарда, оца Данила Киша, великана наше књижевности, чији су лик и дјело такође прожети овом породичном сагом.
Иако ускоро пуни 70 година, које му, морамо нагласити, никада не бисмо дали с обзиром на енергију којом плијени, није крио изненађење што је награда отишла управо у његове руке. Изузетно срдачан и емотиван, са нама је евоцирао сјећања и када је за исту улогу, прије више од деценије, са требињског Фестивала понио „Златну маску“.
- Драго ми је што сам поново у Требињу. Први пут сам овдје био прије 40 година, 1982. Укупно сам на Фестивалу гостовао неких десет пута и увијек сам одавде носио само најљепше успомене. Ово је једна од најбољих публика које знам у свом игрању, одмах иза бјелопољске, наравно. Заиста сам искрен када вам кажем да ме награда изненадила. Увијек је добије наша Слађана Бубања која игра мајку, што је нормално јер је у питању трагика и очекивао сам да ће и сада награда припасти мојој сестри у позоришту. Одрадио сам стварно добро вечерас, задовољан сам. Осјећам и тачно знам када одиграм како треба, а то се и догодило, али, ето, ипак награду нисам очекивао. Ово вечерас, признање је цијелог ансамбла. Глумац сам не може ништа да оствари. Све је могуће само када примите емоцију од колеге на сцени, када се заједнички препознате, тако да је моја награда, награда свих нас. Ако ме у ансамблу буду хтјели и даље, радо ћу наставити са глумом.
Ова представа играна је на требињском Фестивалу и прије десетак година, у нешто другачијем формату, а ви сте и тада тумачили исти лик?
- И тада сам тумачио овај лик и управо за њега добио 'Златну маску', за најбољег глумца Фестивала фестивала. Редитељ је сада промијенио пола екипе, сценографију и један дио концепције. Ми смо дали све од себе и надам се да је публици било пријатно. Нама сигурно јесте!
Вама као породичном човјеку, некоме коме је породица све, како је било градити, играти, уопште разумјети лик Едуарда Киша?
- Вечерас сам играо човјека, кога због мојих година, не само да могу лако да схватим већ и једноставно да одглумим. Наравно, Едуарда не оправдавам, али га потпуно разумијем. Људи у тим годинама полако дјетиње, враћају се у оно најраније животно доба, осјетљиви су и довољна је само једна мала увреда или неки гест да се наљуте. Тако је са Едуардом. Он не одлази од куће због преваре, једноставно је 'пукао' човјек. Због свега тога и мојих година, није ми било тешко да уђем у овај лик.
Представа говори о значају породице, тема која је увијек актуелна, а данас можда више него икад. Како је било радити поново на овој представи, сада и измијењеној у односу на првобитну поставку?
- У праву сте, тема је увијек актуелна, увијек важна. Са становишта садашњег тренутка, данас посебно. Волим ову представу, иако је доста опасна, у смислу да се у једном тренутку пређе у патетитику. Танка је граница и треба водити рачуна да се то не догоди.
Ова представа је на Фестивал фестивала стигла као побједничка представа 51. Фестивала драмских аматера Црне Горе. Каква су ваша очекивања од требињског фестивала и да ли знате гдје ћете је даље играти?
- За сада нисмо ништа планирали, али играћемо је сигурно. За позоришне представе септембар је добар и надам се да ћемо је тада поново изводити. Одиграли смо је до сада 20 пута и вјерујем да је пред нама још играња. Што се тиче очекивања, нама је срце пуно што смо опет у Требињу! Знате, имамо неких четири до пет спремних представа и играли смо сада по Србији, лијепо нам је било, али Требиње је Требиње. Погледао сам афишу и одушевљен сам колико ће још добрих представа бити одиграно наредних вечери и колико добрих глумаца ћемо гледати.
Дуго сте у позоришту, а колико знамо, ваша цијела породица је посвећена глуми?
- Да, мој син Омар је почео са шест година да се бави глумом и данас је професионални глумац, стално запослен у Градском позоришту у Подгорици, дипломирао је код Ђаге Мићуновића. Моја породица има пет чланова, поред мене и супруге, имамо три сина. Супруга је прва која је добила награду на Међурепубличком фестивалу 1972. године у Прибоју за комад „Ивица и Марица“, а онда су се укључивали сви. Један син, који је на студијама у Бугарској, одиграо је 15 представа, други пет, а Омар до сада њих 40. Задовољан сам и поносан на све њих, своју дјецу и супругу која је моја највећа подршка! Позориште много волим и страшно цијеним публику. Аплауз може да буде куртоазан, али добар аплауз ви осјетите, препознате, то вас прожме и једва чекате да нешто ново радите. И звиждуци и аплаузи су један чин који вам каже све. Ако вам звижде, одиграјте, а ако аплаудирају знајте да идете у правом смјеру!
.jpg)
