На половини фестивала, таман да нас продрмају и изнова задиве, глумци аматери из Куле још једном су потврдили зашто из Требиња сваки пут када гостују понесу више Златних маски. Посебно, и због чега су прошле године проглашени најбољом представом. Више од сат времена психолошке драме уз добре глумачке креације, причу прожету страшћу, љубављу, манипулацијама, међуљудским односима, публика је пратила нетрепнувши. Добро уигран тим заслужено је награђен дуготрајним аплаузима и позивима на бис. Било је то, дакле, изузетно вече, какво смо и очекивали када је ријеч о Културном центру из Куле, чија је изведба „Госпођице Јулије“ награђена другим мјестом на овогодишњем 61. Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије. Жири публике диплому протагонисте додијелио је Слободану Ногавици, који је тумачио лик слуге Жана.

- Хтео бих, пре свега, да вам кажем да смо ми веома почаствовани што смо на овом фестивалу другу годину заредом. То се ретко дешава неком ансамблу да му се тако посрећи, поготово јер смо прошле године победили. Велика је част бити овде! Увек смо лепо примљени, лепо се проводимо, уживамо у представама и оно што нас посебно радује, је то што су људи овде дивни. Публика је начитана и зна шта је добра представа, када треба а када не треба да реагују. Ми већ знамо да у току ове представе углавном буде мук, нема аплауза, људи се увуку у причу, прате и на крају нас награде овако дивним аплаузом, као што је то вечерас било. Хвала вам свима на томе!

Овакав аплауз апсолутно сте заслужили и ви, али и ваш ансамбл, који нам је и овај пут донио оно што смо очекивали. Чланови жирија публике за најбољег вечерас од вас троје изабрали су вас, премда сте сви били подједнако добри

- Апсолутно сте у праву. Знате, није да не волим награде за глумца вечери, али стварно сматрам да представа без комплетне екипе не би била то што јесте. Да моје колегице Миљана и Милица на сцени нису такве какве јесу, ни ја не бих могао да изнесем ово што сам изнео. Дакле, најбитније је да смо ми тим који супер функционише и да уживамо у ономе што радимо.

„Госпођица Јулија“ једно је од најчешће извођених Стриндбергових дјела. Од првог извођења прошло је више од стотину година, представу су играли многи велики, професионални глумци. Да ли су вас те спознаје у неком тренутку оптерећивале, а са друге стране колики је ово био изазов?

- Слажем се са вама и - да, било је и оптерећење и изазов и трема играти овакав светски класик. Прича коју је Стриндберг написао, тада у то време, и данас је актуелна. Теме попут класних разлика, шта се сме, шта не сме, а нарочито и о међуљудским односима, овде у смислу између мушкарца и жене, био је заиста велики изазов одговорити задатку. Мислим да су се код нас ове године склопиле неке коцкице. И по годинама одговарамо ликовима које играмо и, генерално, ми смо у том моменту били на располагању. Било је још заинтересованих, али су имали друге обавезе. У сваком случају, надам се да нисмо изневерили очекивања, јер ипак, то је „Госпођица Јулија“.

Спремајући улогу, да ли вам је било потребно да мало и истражујете различите профиле личности, како бисте се што боље снашли у једном овако, прилично захтјевном комаду?

- Да, детаљно сам се позабавио овом тематиком. Прво сам проучавао самог Аугуста Стриндберга и све оно што је написао. С друге стране, то је хладна Шведска, није Балкан, није наш менталитет и ту је требало наћи и меру и анализирати те ликове. Они, свако на свој начин носе неке трауме из прошлости, које се у тој Ивањданској ноћи испољавају и долазе на видело. Било је тешко и изазовно бавити се тим ликовима и анализирати их, али смо на свему заједно радили. Много нам је помогао и наш редитељ Фуад Табучић са којим смо сарађивали први пут. Драго ми је што није само дошао и рекао „ја ћу то тако и нема компромиса“, него смо, напротив, кренули од нуле. Бавили смо се и говором јер је све темељено на говорној радњи, логичким акцентима, а затим све темељно и полако радили. Наше идеје је прихватао или, уколико нису биле добре, једноставно нам објаснио зашто их не може уважити. Дивна сарадња и предиван заједнички рад у настајању ове представе.

То је самим тим резултирало и великим бројем награда, које је ваша „Госпођица Јулија“ до сада освојила.

- Да, најбоља је била на покрајинском фестивалу аматерских позоришта у Старој Пазови, друго место, сребрну плакету, освојили смо на републичком фестивалу у Кули, а добили смо и доста глумачких награда. Истина је да је лепо добити награде, оне су подстрек и потврда, али ми више правимо представу због публике. Наша кулска публика, попут требињске, навикла је на фестивал, зна шта је добро шта није, прате, долазе у позориште. Увек прво за њих спремамо представе а онда за Стару Пазову и Требиње. Тако ћемо наставити да радимо.

Без обзира што представе радите за публику, дакле срцем, не можемо занемарити чињеницу да сте са сваког гостовања на Фестивалу фестивала отишли богатији за више Златних маски. Надате ли се наградама и ове године?

- У посљедњој деценији, у 21. веку, ово је четври пут да долазимо у Требиње на фестивал. Били смо 2003, 2011, 2018. и ево нас и ове 2019. године. Сваки пут до сада побрали смо минимум шест Златних маски. Што се тиче награда... не знам. Нама је било битно да ово вечерас одиграмо како треба, да се лепо осећамо, попут људи који су са нама радили и, највише, да тај осећај пренесемо публици. Награде ће саме доћи ако смо их заслужили.