Представом „Ожалошћена породица“ испратили смо друго вече Фестивала фестивала. Не само испратили него смо позориште понијели са собом! Како изванредне утиске онога што смо гледали, тако и велики број питања која су пред нас поставили глумци из Црвенке. Позоришна сала била је препуна, што се и очекивало јер је тако увијек када ансамлб из Црвенке гостује у Требињу. Изнова су се поновили громогласни аплаузи одушевљења, које је овај ансамбл, опет очекивано добио. Заслужили су!
Уз салве смијеха током представе, у посљедњем чину, мук. Као што су најавили, представили су другачију „Ожалошћену породицу“. Смјестивши је у садашњи тренутак, фантастично су приказали све аномалије друштва о којима је Нушић писао, а на жалост и данас су присутне, можда и још агресивније него онда када их је писац исмијавао. Како је то најбоље образложио протагониста вечери, Зоран Радуловић, „у Нушићевом дјелу хумор можда више није довољан!“ И као што глумци у једном тренутку изговорише чувену фразу – „имали смо добре намјере“, сјетисмо се оне филозофске – „пут до пакла управо таквим намјерама је и поплочан“ – чему смо свједочили у коначници синоћње представе.
Било је лијепо на додјели награде за протагонисту вечери и, по ко зна који пут, честитати Зорану. По свему у супротности са ликом Агатона кога је тумачио, овај срдачан и у разговору веома тих човјек, открио нам је како је било радити на представи, градити овај лик, али и друге детаље креативног рада.
-Хвала свима који су вечерас уопште били на представи. Нама публика много значи, као и сваки гледалац. Због тога се и бавимо позориштем, због тога радимо и вечерас је заиста била част играти. Чиста срца ово кажем – велико је задовољство играти на Фестивалу фестивала у Требињу!
Задовољство је обострано, рекли бисмо, евидентно је да је публика знала шта да очекује па су вечерас дошли у великом броју.
-Очигледно да су знали и очекивали од црвеначког позоришта да ће видјети нешто другачије, необично и вјероватно присуствовати добром и актуелном позоришном чину. Ми смо публику чули и све вријеме осјетили да помно прате и реагују тачно гдје треба. И реакције су заиста биле различите, од смијеха, преко замишљености до ћутње, свим оним што је редитељ желио да постигне овом представом.
То је, заправо, и била поента ваше представе. Да не одемо са утиском доброг хумора него са мноштвом питања?
-Тако је. Можда је публика навикла на мало комфорнијег Нушића, али Игор Павловић је хтио да оде мало даље. Наравно, Нушић је свевремен и савремен писац, његов хумор је непревазиђен и никада неће бити превазиђен и мислим да ми живимо у временима када у Нушићевом дјелу можда хумор више није довољан. Зато је Игор желио да оде мало даље и да укаже на још неки проблем. Када смо се договорили за сарадњу са Игором, изненадили смо се одлуком да ради Нушића и ову представу, познавајући његов рад отприје са другим позориштима и са нама. Мислили смо, није то његов фах, али он је јако желио и знао шта ради. Сматрао је да има добру глумачку подјелу и да овом представом може да укаже на неки друштвени проблем. Да ли ћемо промијенити нешто, вјероватно не, али и када укажемо, па, довољно је! Игор је имао велико повјерење у ансамбл и продукцију позоришта 'Стеван Сремац', ми смо му вјеровали у потпуности. Он није обичан редитељ него је и велики педагог и позоришни радник. А када дође у наше позориште, према нама се понаша као да ради у професионалном позоришту, што екипи импонује и због чега му узвраћамо сто посто!
Вас познајемо из многих ранијих улога, махом различитих. Колико је за глумца изазов када може да тумачи другачије карактере и како је било градити лик Агатона, играти једног похлепног и суровог човјека?
-Много је то супротно од мене, иако сви ми имамо и добру и лошу страну, да не браним себе, али је Агатон мени, заиста, дијаметрално супротан. Приватно, политика ме дотиче као сваког обичног грађанина, ништа више од тога, не бавим се њоме и тај свијет ми је стран. Када сам добио ову улогу, није ме уплашила, иако је велика обавеза играти Агатона и, уопште, 'Ожалошћену породицу’. Није ме уплашило из разлога што сам знао да поред себе имам одличну екипу, ансамбл који ће знати да прати и носи све што је од нас тражено и повјерење једних у друге. Игор је тако градио својом редитељском руком. И необичан простор у који нас је смјестио, као неки модеран пакао са седам ликова као седам смртних гријехова, уједињени у један лик са седам глава. На жалост, ми смо почели да његујемо наше гријехове, постали су друштвено прихватљиви, што је страшно. Онда се неки запитају зашто овакав крај и овакав Нушић, па, тај крај произилази из људског зла и не може да буде другачији.
Представа је и физички захтјевна, како сте се ту снашли?
-Презахтјевна! Овдје су четири нивоа глуме. Поред позоришне режије, редитељ је користио и филмске кадрове које смо морали да одиграмо беспријекорно. Ово је вишеслојан комад. Реплику изговоримо, публика препозна хумор али и оно што се налази између редова. Морали смо бити компактан тим, да кроз представу и простор пролазимо као једна седмоглава аждаја у којој свако има свој циљ, без размишљања о туђим судбинама.
Гдје „Ожалошћену породицу“ играте након Требиња и да ли ћете и ове године, попут сваке претходне када учествујете, испратити Фестивал фестивала до краја?
-Представа је добила доста позива. Да бисмо стигли овдје, морали смо да прођемо пет квалификационих кругова, и то све на фестивалима гдје су нас многи људи од позоришта видјели и сада нам шаљу позиве. Послије Требиња идемо на фестивал у Чачак, а чујем да стиже позив и из Народног позоришта из Пирота. Искористио бих ову прилику да захвалим Скупштини Општине Кула која је финансијски јако помогла ову представу, да све изгледа како позориште мора да изгледа и што стоје иза нас и осталих позоришта наше Општине. Наравно, ми у Требињу остајемо до краја фестивала. Једноставно, толико желимо овдје да дођемо, томе стремимо и то нам је велики мотив. Кад већ стигнемо, онда по старом правилу желимо да останемо што дуже. Ту смо до краја Фестивала!
.jpg)
