Александар Саша Волић, водитељ разговора
Ова млада трупа има дивну, аутентичну енергију. Разлог представе се види, у времену у коме доброта и врлина нестају, ово остварење пледира за повратак доброти. Говорни Хор „Диван Tеатра“ активан је учесник у сценском збивању и драмској нарацији „Антигоне“ драме Жана Ануја (ауторска режија Кристијан Жан-Мишел Јалжечић). Редитељска подjела и избор главних протагониста Антигона (талентована Мартина Слакопер и ауторитативни Мирон Топљак успjева са лакоћом да изнесу драмске конфликте и глумачке задатке које је маштовито осмислио даровити Кристијан Жан-Мишел Јалжечић, професионални редитељ. Његова ауторска представа припада и истраживачком и ангажованом театру, а има и једну аутентичну субверзивност. Хор дјелује сјајно као цјелина, али истовремено се виде индивидуалности појединаца у хору. Први пут видим ову врсту хора која помјера представу. Хор имао различите улоге - час је подсећао на хор Птица, потом на Светину на тргу и напосе на Хор истинских Бранилаца Антигоне, главне јунакиње. Плес хористкиња (кореографи Теа Чорлука и Жан-Мишел), као и музика БХ бенда Зостер био је органски дио концепције представе и њене актуелизације јер је значајан у структурисању поља Анујеве естетике. Експресија Хора са снажном експресијом и емоцијама групе успостављао је аутентичну комуникацију са гледалиштем. Послије ове представе имам диван утисак. Процес рада „Диван Театра из Загреба неодољиво подсјећа на Модел Породице, примјер посвећења у креирању драмских ситуација позоришног сценарија. Избор модела рада Драмске радионице, утицао је на уверљивост сценске игре и интеракцију са гледалиштем. Дакле, техника драмских радионица прави педагошки избор, знатно учинковитији од класичног проседеа кроз процес „Читаћих“, потом „Мизансценских проба“.
Лука Кецман, театролог
Представа је на трагу до сада свих виђених представа на овом Фестивалу. Добро је да се наставља прича младих људи који знају шта хоће да кажу, живе у незгодним временима и на неким класицима покушавају да саопште свој став. Битан сегмент представе је музика, једна трећина представе је музички обојена и врло је добро распоређена, у принципу, сво вријеме она држи пажњу и јако је важна у представи. У дијалозима су се лишили реченице да је Антигона рођена за љубав а не за мржњу. У остатку представе се провлачи та читава прича, да она јесте за љубав и да зна да воли. Однос античког говора и овога који је сведен на свакодневни говор је олакшао редитељу, али, можда, да се негдје појавио „антички патос“ у правом смислу ријечи, јер та узвишеност иде уз Антигону. Све што су жељели да ураде су урадили и такву представу играју.
Милован Здравковић, театролог
Антички темељи и данас стоје, у којима смо ми, ношени неком судбином, али опет и ситуацијом која нас баца на лијеву или десну страну. У том смислу је ова представа, такође, актуелна, то није само побуна, овакви темељи су и даље основ развоја цивилизације.
Драган Копривица, режисер
И са овом представом се види богатство различитости на Фестивалу фестивала. Имамо чак и жанровско богатство различитости. Мислим да смо сви вечерас имали један диван угођај, оригиналан, да видимо ново читање „Антигоне“. Мислим да је режисер представе прави настављач поетике Тетра „Даска“ из Сиска. У представи се види да је текст веома актуелан и да може да функционише и садаи да је то помогло младим људима да покажу емпатију. Хор је дјеловао као једно вишеглаво биће које је функционисало беспријекорно. Хор је био сјајан лик за себе, што ми се посебно допало. Интересантно је да је ансамбл из Загреба кренуо од посљедице према узроку, што су успјели. Показали су здраво креативно незадовољство већ виђеним поетикама на сцени и ово се сјајно уклопило у поетику алтернативних театара на Балкану. Експеримент је редитељу у крви, а млади људи и екперимент су фантастична синергија и резултат је, заиста, диван.
.jpg)
