Удружење грађана „Трстеничко позориште“ из Трстеника и Драмски атеље „Вук Караџић“ из Грабовца, вечерас ће извести представу „Српска драма“ према тексту Синише Ковачевића, а у режији Милоша Милошевића Шике.
Представа „Српска драма“ настала је из српског ината, рађена је у егзилу, пошто су на стоту годишњицу постојања овог позоришта, како наводе, трстенички глумци протјерани из просторија театра.
Нажалост, јубилеј славе као „бескућници“ али уз љубав и инат те помоћ добрих људи, успјели су да изнесу ову представу. Па, и много више од тога!
Како је истакао Давид Кецман Дако, позоришни критичар, „Српска драма“ у извођењу трстеничких аматера, остварена је као балада о Срећковићима. То је миленијумски ход пакленим лавиринтом наше историје, од смрти на ријеци Марици и на Косову пољу, балканским ратовима, свјетским ратовима и колико још опет балканских којима се завршава двадесети, а наставља двадесет први вијек.
Милош Милошевић Шике, који потписује режију, каже да се први пут срео са „Српском драмом“ почетком 90-тих година, када је и написана и тада га је одушевио тај култ мртвих код Синише Ковачевића.
- Тај култ имамо још код неких наших драмских писаца, али не у овом облику како то Ковачевић ради. Када сам први пут видио представу –‘Звездаре театра', одмах сам се заљубио у тај текст. Мада су ми, у почетку, мало и сметали ти дуги разговори мртвих али сам послије схватио да је то највећа вриједност тог текста. Основни контекст српске историје и књижевности предочава завјет предака као највишу моралну мјеру постојања и смрт као залог васкрсења, као знак суштинске природе постојања, а тај историјски контекст је Ковачевић умјетнички уздигао на мотиву мртве војске, што, очигледно, не може бити случајност. Као што није ни случајност да је за збориште мртве српске војске 'што је икад погинула у овим крајевима, а није сахрањена у завичај', у атмосфери плавичастог, магловитог праскозорја које се никад неће претворити у зору, изабрао баш Срем - мјесто и симбол страдања српске младости у двадесетом вијеку, почев од 1914. па преко 1944. све до1991. године. Прва идеја је била да ову представу поставимо 2015. године али због ситуације у позоришту, млади су нам отишли на факултете, нисмо могли да радимо. И ето, ове године, из тог српског ината али и силне жеље да се тој некој дјеци одужим са којима смо од њиховог петог разреда, одлучили смо да урадимо ову представу. Разговарајући са Душаном Јовићем Ћулетом, прваком Трстеничког позоришта, договорили смо се да обновимо ту идеју, да урадимо ту представу. Почели смо са искреном и молитвеном жељом да само изађемо са премијером, јер за нас је то, у овој ситуацији био и највећи успјех. Када смо морали од најмањег реквизита да молимо људе, пријатеље, ево и до овог гостовања код вас, молили смо људе да нам помогну, да дођемо и овдје да се поклонимо овој предивној публици, која је увијек, чак и када смо имали и малере због невремена, примала трстеничке глумце од срца, са френетичним аплаузима, и надам се да ће то да се понови и вечерас, прича Милошевић.
Ова представа је на Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије у Кули освојила прво мјесто и златну плакету, награде за сценографију, за сценски говор, за мушку епизодну улогу, за главну мушку улогу, те награду за најбољу режију. Изостале су само награде за женску улогу, зато што, кажу, у представи и нема жена.
- Прошле године смо овдје побрали ловорике са 'Поморанџином кором’ Маје Пелевић, гдје су, осим једног мушкарца, биле све жене. Ове године долазимо са мушким ансамблом, ту су двије жене које нису по тексту али сам ја убацио те двије мајке нарикаче, пошто, према предању, када српска мајка предосјети смрт свог рођеног, она обавјештава нарицањем. Хтио сам да направим једну везу између тог свијета гдје су сви јунаци тог плавог свјетла под маглама, и овог другог, да уведем та два жива лика, која са балкона нарицањем објављују селу да је кућа у жалости. Имали смо жељу да у овом сулудом времену, боље рећи невремену, када свијетом влада рат, једну ратну причу направимо антиратном и надам се да смо успјели. Била нам је жеља да одиграмо само премијеру али ево, Богу хвала, имамо још резултата, и највећи успјех нам је да смо дошли овдје, јер ми аматери из Србије, региона, бивше нам заједничке земље, сматрамо да је овај фестивал у Требињу врх аматеризма не само у тој бившој Југославији него аматеризма на Балкану, каже Милош Милошевић Шика.
Глумци, у „Српској драми“, каже Милан Воркапић, драмски писац, маестрално публику увлаче у безобална српска страдања и запитаност. У сали ће владати мук, страх и поштовање!?
- Имам осјећај да се публика, када би и хтјела да поздрави глумце аплаузом, да им се одужи за њихово умијеће, у овој представи, једноставно уплаши, остане нијема, да не поремети тај мир другог свијета гдје су смјештени главни јунаци. Код публике већином преовладава неки страх али онда на крају представе та огромна емоција прерасте у огромни аплауз. Када смо први пут на претпремијери доживјели аплауз који је трајао три-четири минута, мислили смо да позориште не може дужи аплауз да има. Онда смо у Врњачкој Бањи, на премијери, имали још дужи аплауз, што би рекли млади - били смо 'изувени', а тек у Кули - нису дали глумцима да оду са сцене, то је био врхунац. Моја жеља је да се степен тог аплауза настави и даље, истиче Шика.
Давид Кецман Дако, позоришни критичар, наводи да је сценску поставку великог дјела Синише Ковачевића редитељ Милош Милошевић Шика умно и вјешто прилагодио властитом редитељском концепту, а сва та оригиналност у режији, утемељена је на блискости погледа која настаје најприје на ванредном дослуху и разумијевању између писца и редитеља, сродношћу у разумијевању. „Обојици је крајњи циљ не писање или режирање драме ради драме, него творење антиратног дјела снажне, отрежњујуће истине с надом да се њихов народ, од искона обиљежен, изровашен удесним суновратима, коначно дозове у памет!“, наводи позоришни критичар.
Душан Јовић Ћуле, првак Трстеничког позоришта, који вечерас игра главну улогу - Обрада Срећковића, каже да му се у овој представи, при првом читању, највише допало то презиме и имена.
- Они су сви Срећковићи и сви су мртви. Он је Обрад - да се радује животу, и он је завршио као мртав, а није знао. Они су Милани да се милују, он је Вукашин Катунац, који носи име наших исконских краљева и на крају Михајло као архангел Михајло, који штити сву ту војску. То је нешто што ме прво привукло, а друго је тај усуд који прати наш народ - да ми не можемо да живимо нормално и да имамо живот без ратова. У једном дијелу текста мали Милан Срећковић каже: 'Шта би дао, ћале, да сам жив!?' Да, за ову земљу вриједи живјети, али не смијемо да заборавимо ни оне који су животе дали, јер без њих не би имали, свакако, ово што данас живимо. Да не кажем да сам имао и нешто што се зове ратничко искуство, па да ето и то примијеним из рата на Косову. У цијелој тој причи сам се нагледао и таквих дирљивих сцена које сада, у овим мојим годинама, играм према тој дјеци. Немјерљиво је искуство радити са Шиком и са свим другим људима из позоришта, поготово са овом дјецом која ни не знају друго него да буду добра и да ти дају своје срце, да се водимо заједно кроз цијелу представу. Представа је наравно страшно емотивна и никог не оставља равнодушним, јер сви ми памтимо шта нас је задесило свих ових задњих година наших живота. Свакако да то не смијемо да заборавимо! Тако да је цијела та моја улога грађена, управо, на тој причи, каже Душан.
Није му било тешко радити јер је од свих у ансамблу имао велику подршку, да их води кроз ову снажну причу која се зове „Српска драма“ и цијели тај страдални пут нашег српског народа, а све заједно проткано и страдалним путем овог позоришта.
Слађана Радивојевић Слађа, управник позоришта у изгнанству, каже да међу добрим мушкарцима мора да буде и нека жена ради равнотеже у свемиру.
Није гледала пробе, из личних и емотивних разлога. Погледала је крајњи производ - трстеничку „Српску драму“.
- Много сам тешко поднијела то играње. Плакала сам, тако да наше плакање, нарицање ове двије нарикаче о коме је било ријечи, није уопште глума. Просто ти дође да плачеш када погледаш све то. Ова три дјечака, које је, сигурна сам, Синиша Ковачевић прво видио када је писао овај текст, а видјеће и публика вечерас, колико су смјештени временски и по лику и карактеру. Можда и није случајно што ова представа није рађена 2015. године!? Чекала је ова три Срећковића и њиховог Обрада и вјерујете ми, без икакве патетике, ово је једна антиратна прича. Никоме од нас није до рата, посебно ова дјеца не знају шта је рат али њихово сналажење на даскама је тако добро као да су три рата преживјели. А, то је зато што смо ми о свему овоме причали са њима, посебно Шика и Ћуле. Тако да им није тешко било, а приватно се воле, поштују, цијене, тако да је порука од свих нас да је љубав за све ово неопходна. А, ми смо успјели као Удружење грађана, нисмо се ни подали ни продали!, истиче Слађа.
Завршава њиховом крилатицом - тако остајемо до краја, достојанствено, „изгурасмо, издурасмо, све од себе собом дасмо...“
- Иза сваког мушкарца стоји жена, довољно је да се она само појави у црнини и све вам је јасно, не мора ништа да каже. Ово је омаж свим ратовима, свим Србима, синовима, који нас негдје са оног свијета гледају. Све су то наша дјеца!“, јасна је Слађана.
За требињску публику, петоминутни аплауз и враћања на бис нису непознаница. Најдужи аплаузи нека прате Трстеничко позориште! Срећно!
