Комедија (са пјесмом без пуцања)

играју:

Дарко Куртовић

Зоран Јакшић

Митар Милићевић

Милица Салата

Бојан Нинковић

 

Помоћник режије: Дарко Куртовић, сцена и костим: Милица Јеремић - Телебак, музика: Божидар Бобо Вучур, текст сонгова: Жељко Милошевић, лектор: Олгица Цице, шминка: Милица Јеремић -Телебак, визуелни идентитет: Јован Видаковић, тон и свјетло: Огњен Грубач, израда сцене: Драган Милићевић, израда костима: СП "Стар" Требиње

/трајање 77 минута/

 

РИЈЕЧ РЕДИТЕЉА

Након неколико тренутака размишљања о томе шта као редитељ представе да кажем (напишем) о овом комаду, стално ми се провлачила иста мисао: „Зашто ишта треба да напишем?“. Нисам се могао ослободити тог еха, па сам привремено одустао.

Након неколико дана, када сам поново пожелио бавити се темом „ријеч редитеља“, јавила ми се иста мисао. Штавише, ехо те мисли је био снажнији. На тренутке помало болан. Поново сам одустао.

Нешто касније направио сам још један покушај са истим резултатом.

Онда, то је то, помислих, отрећило се, као што су то наши стари знали рећи, са истим исходом. Дакле одустао сам.

Но, ако вам се не свиђа ова моја одлука оставићу вам простор за ваше мишљење и евентуалну сугестију шта је требало писати.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .  . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Надам се да је предвиђени простор био довољан, а ако није допуните промишљање на мејл: gradskopozoriš[email protected]

Жељко Милошевић

 

„Озбиљна“ страница програма овог... овог програма, ове приредбе.

Жан-Пјер Саразак, француски позоришни теоретичар, драмски писац, редитељ и професор констатује у својој књизи „Поетика модерне драме“ (CLIO 2015.) да је већ након Другог свјетског рата модернизам мртав. Он констатује да је западна култура исцрпљена, да више није способна да ствара нове каноне, човјек је остао без компаса, узалудно лута и трага за новим системом вриједности. У таквом друштвеном и филозофском окружењу, позориште настоји да пронађе нову формулу којом би могло да кроз огледало живота досегне тоталитет људске збиље.

Форма, као задани канон, више не постоји, а и сам Самјуел Бекет често је истицао да је обавеза савременог аутора да, осликавајући општи друштвени неред, пронађе адекватну драмску форму која би одговарала том нереду.

Флоренс Дипон у свом дјелу „Аристотел или вампир западног позоришта“ (CLIO 2007.)  сматра да представа треба бити комички спектакл, односно лудички перформанс с музиком и разигравањем глумачке игре, користећи текст само као скицу што је блиско форми комедије дел арте. У тој игри глумци често коментаришу радњу, игру, у игри се запетљавају, улазе на погрешна врата, излазе из лика и обраћају се публици с основим циљом да публици није досадно. Коментарисањем самих себе глумци руше четврти зид, илузију и играју се и са публиком. Тај лудички перформанс нема mytos (причу), мимезу, катарзу, он је довољан сам себи. Он је приредба довољна сама себи.

 

О ПИСЦУ

КАРЛО ГОЛДОНИ (рођен 1707. у Венеција, а умро 1793. у Паризу) као позоришни човјек био је велики противник маске као сценског објекта, у корист глумачког лица које мора открити скривене принципе друштвеног маскирања, као и чињеницу да смо „сви сачињени од исте глине, свеједно глумимо ли господара или слугу“. Такав помак тумачио се као непристојно изједначавање међу друштвеним класама, односно као друштвена визија са опасним посљедицама.

„Један слуга, а два господара“ је Голдонијев текст, који је према нашим сазнањима драматизовао извјесни Демарк. Управо та драматизација послужила нам је за предложак који смо користили играјући се и стварајући нашу представу „Један слуга а два господара“.
 

О ПОЗОРИШТУ

Требиње има богату позоришну традицију. У једном историјском моменту, тачније педесетих година XX вијека, ту је дјеловало и професионално Народно позориште.

Позоришно стваралаштво, са редовним радом, наставља се под окриљем КУД-а “Васо Мискин Црни” све до 1992. године. У овом периоду, тадашњи требињски аматери, Момо Бркић, а нешто касније и Наташа Нинковић, доносе Требињу најзначајније награде тог времена, Златне маске за глумачка остварења, добијене на Савезном фестивалу драмских аматера Југославије.

Занимљиво је поменути да се у другој половини осамдесетих година, на извјестан начин ствара и дешава требињски култ позоришта. Интезивира се позоришни живот града. Значајно се умножава продукција, а поред позоришта при КУД-у “Васо Мискин Црни”, интезивно дјелују независне трупе “Риноцервус” и “Вирус”, окупљајући велики број ентузијаста и постављајући значајан број драмских дијела. Играју се представе најразличитих жанрова, приређују разноврсни, у то вријеме називани колажни програми, као и програми поетског и невербалног театра, музичко сценски перформанси, поетски матинеи… Док се представе, перформанси уопште програми изводе, поред Дома културе и Дома омладине, у галерији Веритас, башти ресторана Бежиград, Беговој кући, градском парку, купалишту Бање и другим просторима.

Ни са несрећним догађајима деведесетих година није у потпуности утихнуо глас позоришта у Требињу. У тим, ратним годинама, активно ради позоришна трупа “Позориште Слово“, а у складу са могућностима организују се и гостовања.

“Слово” ствара и у поратним годинама, а у стваралаштву им се придружује “Културна сцену Мале ствари”, која почетком XXI вијека и постепеним гашењем “Позоришта Слово”, у периоду до формирања Градског позоришта, потпуно преузима и веома успјешно дјелује остварујући до тада највеће и најзначајне успјехе требињског аматерског позоришног стваралаштва.

Резултат њиховог рада нарочито се огледа у представи „Дон Кихот“ (Михаил Булгаков), у режији Мирослава Трифуновића, која уз четири награде осваја и Златну маску за најбољу представу 2007. године на Фестивалу Фестивала (насљедник Фестивала драмских аматера Југославије), као и до тада првој побједи неког требињског позоришта на БиХ фестивалу ФЕДРА, 2008. године, са представом „Ухо, око, образ, тртица…“ (Муза Павлова), у режији Жељка Милошевића.

Градско позориште Требиње је основано 2009. године при ЈУ Центру за информисање и културу, а од 2013. године дјелује у оквиру ЈУ Културни центар Требиње.

Градско позориште Требиње, с обзиром на кратак вијек постојања под овим именом, добитник је више престижних награда, међу којима су и побједничке награде на републичким и регионалним аматерским фестивалима. Најзначајнији успјех, када су награде у питању, остварен је са представом „Шева или славуј“ (Ефраим Кишон) у режији Жељка Милошевића, која је освојила пет Златних маски, а овјенчала се и оном најзначајнијом, Златном маском за најбољу представу у цјелини 2009. године, на Фестивалу Фестивала.

Од 2014. године, на темељима богате историје и нових искустава, те великог ентузијазма, поред аматерске, Градско позориште ствара и организационо сазријева па се поред аматерске настоји развијати и професионалну сцену. У том правцу и циљу развоја и постепеног устоличења професионалне сцене, коју Требиње сигурно заслужује, од 2014. године до данас у продукцији Градског позоришта реализована су четири професионална позоришна пројекта, а надамо се ускоро и новим подухватима.

Свакако, Градско позориште не одустаје те и даље велику пажњу поклања и његује драмски аматеризам, као полазишну основу рада и стваралаштва, а то потврђују резултати остварени у прошлој години на фестивалу ФЕДРА: Најбоља представа, најбоља режија, глумица, епизодна и дебитантска улога; те по двије награде – Златне маске на 60. Фестивалу фестивала, односно награде „Раша Плаовић“ на 10. REPASSAGE фестивалу, оба пута за најбољег глумца и глумицу.

 

О РЕДИТЕЉУ

ЖЕЉКО МИЛОШЕВИЋ (Требиње, 15. мај 1965.) Дипломирани комуниколог.

Студирао журналистику на сарајевском универзитету до 1992. године, те општу књижевност и театрологију на Филозофском факултету универзитета у И. Сарајеву.

Добитник међународне награде за допринос развоју драмског одгоја у БиХ  “Грозданин кикот” за 2016. годину.

До сада је режирао 28 представа по текстовима Нушића, Стефановског, Ромчевића, Б. Србљановић, Борхеса, Булгакова, Јонеска, Кољаде, Музе Павлове, Мрожека, Марка Камелотија, Ефраима Кишона и других, те 19 представа за дјецу.

Радио је и као асистент режије са редитељима: Димитријем Јовановићем, Мирославом Трифуновићем, Сашом Латиновић, Сашом Волићем и Филипом Гајићем.

Као актер на сцени иза себе има готово 40 премијера, а играо је и неколико мањих улога у ТВ и филмским остварењима.

Идејни је творац, сценариста и водитељ ТВ серијала “Херцологија” и ТВ квиза “Галиот”, те више радио емисија.

Селектовао, био члан и предсједавао у више састава жирија позоришних фестивала аматерског и професионалног нивоа.

Добитник више награда на домаћим и међународним фестивалима, како за глумачка тако и за редитељска, драматуршка и сценографска остварења.

Аутор је седам драма, од чега пет за дјецу; три су објављене у књизи “Њежни снови” у издању “Задужбина Петар Кочић” Бања Лука - Београд, а поезија му је објављивана у више листова и часописа, док су неке пјесме превођене на македонски, словеначки и албански језик.

Оснивач је Културне сцене “Мале ствари” у оквиру које 2006. покреће и интердисциплинарни фест Дани Малих ствари, фестивал професионалног позоришног стваралаштва малих форми/малих сцена.

Такође, суоснивач је једне од првих независних културних сцена БиХ Алтернативе “Rhinocervus”, 1986. године. Ова сцена је окупљала више од 50 младих стваралаца из различитих области умјетничког израза и интезивно је дјеловала до 1990. године.

Ради у ЈУ Културни центар Требиње као управник Градског позоришта Требиње.