Чекали смо их, и дочекали! Послије љетног пљуска, а након вишечасовног чекања на граници, у наш град су стигли и драги гости из Хрватске, из мјеста Свети Филип и Јаков, који ће вечерас по први пут наступити на сцени Културног центра у Требињу.

Чланови Аматерске казалишне удруге „Кунтрата“, одиграће представу „Код Лепанта, сунце моје“, коју је, по тексту Љуба Стипишића Делмате, адаптирао и режирао Мирко Ђинђић.

У обостраној журби, ја да чим прије предам текст за Фестивалске новости, а они да крену са постављањем сценографије, угодно смо „цвркутали“ о представи која је проглашена најбољом на фестивалу у Водицама.

МИРКО ЂИНЂИЋ, режисер

„Покојни Љубо Стипишић Делмата, познатији као Џибонијев отац, је написао ту поему у спомен битке код Лепанта и ја сам успио тај текст некако драматизовати, односно адаптирати и режирати - и мислим да смо то поприлично добро направили, што свједочи томе да смо дошли као прваци Хрватске овдје код вас на међународни фестивал.

 Дакле, то је једна његова архаична поема, која пропитује живот жена пост некаквих  догађања, било да су то ратови или каква страдања, потреси, поплаве. Заправо, у овом случају, живот жена које су остале саме са дјецом и које морају бринути о свему и свачему. Које је то њихово проживљавање!?

Ово је једна елегијска прича која је доста потресна, али је податна за рад с аматерима јер нема класични драмски предложак на коме би се требало дуго, дуго радити. Она траје око 40 минута и мислим да је управо пригодна за рад с аматерима“.

ЖЕНЕ У ПОЕТСКОМ ТЕАТРУ

„У представи глуме младе дјевојке и најмађа дјевојчица, то је случајно моја унука Корина Ђинђић, тако да имамо тих младих људи који су доста добро прихватили овај тип театра - поетски театар који ми већ дуго година његујемо и на њему смо се већ 15-так година задржали. Узимамо предлошке, било да се ради о пјесми или једном ситном дјелу, које надограђујемо и на њему радимо представу.

Ми смо 'бацили сидро' на тај тип театра и то је нешто што нас дубоко додирује, то је нека тангента која нас у даљини дотиче и коју ми проживљавамо кроз живот на отоку, живот уз приобаље, та рибарска мала мјеста, која су кроз разна временска раздобља страдала. Кроз ту поетику покушавамо показати сва та психолошка догађања и проблематизујемо тип жена у том простору“.

КАТАРИНА ШАНГО, једна од пет младих глумица

Ја играм једну жену која пати за изгубљеним мужем, који је отишао у рат, борбу против Турака. Након свега што је чула, она је тужна, узнемирена, депресивна. Тужне, тужне емоције су у том лику.

Иако смо младе, успјеле смо се снаћи у овим улогама. Једноставно када имате већ нешто у себи и када можете да се поистовијетите са нечим унутар себе, када улазимо у дубину лика, повежете неке фазе из живота, почнете да саосјећате са тим женама, и на крају све те емоције изразите према ван.

Јако је битан тим, људи са којима радите. Остатак цура је одличан, младе, талентоване цуре па нам је било лакше и ужитак радити“.

Сигурно ћемо уживати у питком, умилном далматинском нагласку, који ћемо чути вечерас од чланица „Кунтрате“ у представи „Код Лепанта, сунце моје“ и њиховим глумачким бравурама.

Цуре, успјешно, на даскама које живот значе!