Пратећи дио програма 62. Фестивала фестивала отворила је изложба фотографија и докумената поводом 150 година Народног позоришта Београд, чији је аутор Јелица Стевановић.

О изложби и историјату ове значајне српске културне установе говорили су професори Милован Здравковић, драматург и Жељко Хубач, драмски писац.

Професор Здравковић је подсјетио да је Народно позориште у Београду основано по моделима националних позоришта у Европи, јер се у 18. и 19. вијеку формирају и националне државе.

„По томе моделу је отац нашег позоришта Јоаким Вујић дошао у Крагујевац, на позив кнеза Милоша, 1835. године и основао српски театар, по истом моделу како су то радили Шекспир, Гете, Молијер, значи – свјетска имена. Послије неког времена, када се центар преселио у Београд, унук кнеза Милоша, кнез Михајло, који је био српски европски просвјетитељ, по европском моделу,  позвао је Јована Ђорђевића, управника Српског народног позоришта из Новог Сада, који је тада припадао Аустоугарској, да дође у Београд и ту оснује Народно позориште и то још 1867. године, када наш кнез узима кључеве од Турака и оснива националне институције“, подсјетио је професор Здравковић.

Он је напоменуо да Ђорђевић у Београд доводи један дио ансамбла који игра репертар такође по европском узору – Шекспир, Молијер, руски класици, по коме моделу се позориште полако развија.

„Осамдесетих година 19. вијека се већ играју опере, развијају се почеци неке врсте балета, да би се ансамбли комплетно формирали послије Првог свјетског рата, 1920. године, од када имамо и оперу и балет, и то, поново напомињем, по моделу какав је тада важио у Европи“, закључио је професор Здравковић.

Народно позориште као покретач еманципације

Професор Хубач је нагласио да историја Народног позоришта у Београду, у ствари, подразумијева историју драме, која има најдужи континуитет, иако је историја српског позоришта још старија - зато што и прије Народног позоришта дјелује и крагујевачко позориште Јоакима Вујића, те београдска „Ђумуркана“, „Код јелена“.

„Наравно да је садашња зграда Народног позоришта на неки начин обиљежила почетак рада ове културне институције, али је ова зграда млађа од поменутих 150 година које обиљежавамо. Њено отварање, нажалост, није дочекао њен главни дародавац и ктитор, кнез Михајло, који је урадио пресудни корак у формирању Народног позоришта“, нагласио је Хубач.

Он се потрудио да, кроз репертоар, прикаже историју Народног позоришта, цитирајући једног свог колегу Словенца који каже да се историја еманципације једног народа може пратити кроз позоришне представе које су се играле и играју се у националним театрима.

„У том неком периоду, када је Београд био варош, са свега једном великом школом, калдрмисаним улицама и без освјетљења, постојало је Народно позориште. Имало је озбиљан европски репертоар, са значајном продукцијом, иако су се у то време представе припремале свега десетак дана, а након тога би се изводиле још двије недјеље јер је то био продукцијски модел тога времена. То је позориште имало репертоар који је био окренут и према Западу и према Истоку, руски, њемачки, француски, енглески, а са друге се стране изузетно обраћала пажња на домаћег драмског писца, па су добар дио тог репертоара обиљежили домаћи драмски писци“, нагласио је Хубач.

Подсјетивши на тадашњу култну драму, Бојићеву „Госпођу Олгу“, Хубач наглашава да овај комад није „самоникао“, већ је моро да поникне на нечему, на неком претходном репертоару, а тај репертоар је, у ствари, претходни европски репертоар који је Народно позориште имало.

„Када све сумирамо, видимо да је покретач наше еманципације било Народно позориште и надамо се да ће оно остати и даље такво“, казао је на крају Хубач.

И он и Здравковић су напоменули да се са изложених паноа у Културном  центру у Требињу, на којим су фотографије са легендама и објашњењима,  јасно види цјелокупан развој Народног позоришта.

Такође су изложене и фотографије са легендама свих претходних српских  позоришта, некадашњих позоришних зграда, глумаца, режисера, ктитора и свих оних који су допринијели да ова културна институција данас буде главна културна покретачка снага код Срба.