Шта рећи након шесте фестивалске вечери и изведбе позоришта из Црвенке, а да се, када је ријеч о овом ансамблу, не понављамо из године у годину! Одлична сценографија, још бољи глумци, оправдана очекивања и на крају, као и сваки пут када гостују у Требињу, овације! Ни за нас, а ни за њих то није новост. Изузетном изведбом трагикомедије „Случајна смрт једног анархисте“ по тексту Дарија Фоа, инспирисаног истинитим догађајем, а у режији Игора Павловића, сат и по времена прошло је за трен. Оно што је услиједило, ако ћемо бити искрени, свакако су моралне дилеме свакога ко је синоћ био у позоришту. Како нам рече Цвијета Јовановић Мучалица, којој је жири публике додијелио диплому за протагонисту претпосљедње вечери фестивала, позориште мора да буде у вези са стварним животом!
-Иако је овај текст Дарио Фо написао давно, заиста делује као да је писан у овом тренутку. Искрено мислим да су овакве представе потребне људима и да позориште мора да има везе са стварним животом. Дакле, да радимо нешто што се тиче свих нас и да нико из сале не изађе равнодушан. Увијек буде оних који након ове представе оду увријеђени, љути, неко оде и тужан, али нико не оде равнодушан. То је бит позоришта!
Много пута, сви смо се, па и ви, сигурно нашли у ситуацији када смо ствари требали назвати правим именом, а нисмо ту учинили из разних разлога. Као што смо видјели вечерас, тада на сцену ступају посљедице људске немарности.
-Тачно тако. Знате, осим што је овај текст написан по истинитом догађају, који се десио у Италији, ми смо, нажалост, у нашим срединама имали сличне скорашње догађаје. Нисмо се водили њима радећи представу, међутим оне су се дешавале и довеле до тога да смо се ми мало и уплашили, јер оно што играмо на сцени, слично би нас дочекало изван позоришта. И зато је, с једне стране можда била храброст радити ову представу, посебно ако сте мала средина, а са друге, вама је тешко што је ова представа толико истинита и снажна да вам се срце цепа док играте. Монолог који говорим на крају је толико истинит и актуелан да стварно погађа у срце. Највише од свега бих вољела да је редитељ дошао и рекао ми: „Цвијето, нема смисла да говориш овај монолог!“ Нажалост, и те како има смисла и то ме доста растужује.
Ишчекивала се ваша представа на Фестивалу фестивала, а вјерујем да је вама било прилично захтјевно да изнесете ову улогу, лик Лудака, што је препознато и проглашени сте за глумицу вечери?
-Верујте ми, ја сам заиста дуго у позоришту, од своје осме године, а сада имам 39, и пуно сам радила на овој улози. Ово ми је дефинитивно најтежа улога коју сам икада играла. Није у питању само физички напор или кондиција, него апсолутно све. Прво, огромна количина текста који сам морала да научим, а онда, ја сам та која диктира цијелу представу, ако сам ја лоша - све је лоше. И то је велика одговорност. Радећи овај лик, најтеже ми је било да не упаднем у раван тон, да све не говорим на исти начин, а потом да научим да дишем на сцени и да се играм са тим валерима, да их бацам, да час мисле једно, час осјећају друго, да стално изненађујем на сцени, а све у кратким интервалима. То ми је стварно било тешко. Толико сам се уморила радећи на овој представи да, чини ми се, када бих саставила све претходне, тас на ваги би превагнуо ка Лудаку.
Испунили сте очекивања публике, одрадили одличан посао и нису изостале овације. Јесте ли се на то већ навикли у Требињу?
- Ово је наш омиљени фестивал, али не само због увек изузетне реакције публике, која је овдје предивна. Наше позориште, генерално, воли да дође у Требиње, прије свега због људи, ваше дивне атмосфере и дивне организације фестивала, због ваше дивне воде, због љепоте коју овај град носи. Кад радите цијеле године и одричете се многих ствари, јер сви ми ово радимо из љубави и не живимо од овог посла, онда нам долазак у Требиње буде најљепша награда за сав труд који смо уложили. Што се тиче испуњених очекивања публике, морам поменути да је за све ово вечерас заслужан и наш редиетељ Игор Павловић. Он је тај који је све закувао. Његова је идеја, и оно што је желио да каже са представом је рекао. Нама је много помогао. Изузетан, вриједан редитељ који са нама много ради, много нам даје али и узима. Драго ми је што смо први пут радили са Игором и одмах стигли на требињски фестивал. Претходна два пута радили смо са Радојем Чупићем, нашим дивним глумцем и сјајним редитељем, такође, и гостовали са двије потпуно различите представе. А сада, Игор је један млад редитељ који нас је освјежио и вјероватно је то публика препознала и осјетила, можда се и изненадила. Ето нас истих, а потпуно другачијих!
Све што сте рекли, препознато је и у Кули, гдје је ваша представа проглашена најбољом на овогодишњем 61. Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије. Требамо напоменути - да бисте уопште дошли у Требиње, морали сте проћи више кругова такмичења, с обзиром на велику аматерску позоришну продукцију Србије, што нам довољно говори о озбиљности рада позоришта „Стеван Сремац“.
-Да, много се и озбиљно ради. Да бисмо дошли до Куле, до републичког фестивала, морамо да прођемо четири селекције, само у Војводини. У Србији су подијељени по регијама и имају једну или двије љествице. Позоришта из Војводине имају највише фестивала да би дошли до требињског, и зато се увијек издвоје. Ако узмемо пар година уназад, ту је било сјајно позориште из Старе Пазове, из Крушчића, Куле, па наша Црвенка неколико пута. Дакле, велика продукција, озбиљно се ради и нема ни „по бабу ни по стричевима“. Ако хоћеш да дођеш на Фестивал фестивала у Требиње, мораш дебело да засучеш рукаве.
Ваш ансамбл Требињци прилично добро познају. Не знам да ли знате, али у публици су питали конкретно за вас, да ли ћете играти ове године, а поједини су вечерас расправљали о томе да ли ћете и овдје побиједити. Размишљате ли о наградама и са требињског фестивала?
-Стварно је то лијепо, када вас људи познају овдје по неким улогама, неким представама. Ми увијек када дођемо у Требиње, сретнемо људе који нас одушевљено поздраве. То је дивно и даје мотив да, заиста, када играте на овој сцени, дате све до себе. Што се тиче награда, нама је највећа награда то што смо дошли у Требиње, заиста. Ако смо нешто заслужили, ми ћемо добити. У сваком случају, нама је то што смо дио вашег фестивала, што смо се видјели са драгим људима, упознали са неким новим колегама, прозборили коју ријеч са онима са којима немамо прилику да се виђамо изузев овдје - највећа награда. А овај аплауз и овације које смо вечерас доживјели, оваква публика, што се мене тиче, моја су главна Златна маска!
